Prosvetni glasnik

иРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

иутем прошло и цедо човечанство у свом развитку. Песталоцијеви ученици, особито Рамсауер, учинише први нокушај, да овај предмет обраде елементарно и методички. Доцније Петар Шмит тражио је да се са свим одбаци цртање по прегледалици, па да деца цртају с нрироде — с модела и то у најетрожијој поступности. Прво се цртало по дрвепим и гипсаним моделима, а за тим се прелазило на цртање предела. Ова метода не могаше наћи места у народним школама, пошто није могла послужити за разредну наставу и из неких других разлога; али, ипак се не може порећи првенство методе Петра Шмита, а нарочито првенство очигледности, коју је он особито истицао. Метода Петра Шмита још није била у велико позната, а појави се друга у Паризу од браИе Диии (Биршз), која беше такође очигледна. Метода се састојала из два курса: елементарног и вишег. Први курс од Фердинанда Диии-& обухваташе: геометриско, перспективно и линејално цртање. За наставу служио је повећи број геометриских и стереометриских модела од жице, дрвета и плеха, који су били белом бојом премазани. Прво су ове моделе представљали ученици геометриски, а за тим перспективно. Ђаци су учили на самим телима перспективне појаве и њихове законе. На другом вишем курсу од Александра Диии- а радило се: цртање човечје главе но гипсу, а за тим по природи; цртање целог човечјег тела по гипсу, а потом по природи; цртање шара (орнамената) такође по гипсу; цртање вештачког и природног цвећа, и на послетку прелазило се на цртање предела. И ова метода није могла такође да се одомаћи у народним школама, јер је била више подесна за одрасле, него ли за малу децу. Почев од Рамсауера па до данашњег времена, цртање геометриских тела и Фигура била је иолазна тачка и основа наставе цртања. За овим су следовали орнаменти, као једини подесан материјал за цртање. И онда, као и сада, тежило се непрестано „ коректном цртапу". Што деца нису била кадра да постигну у цртању, то су учитељи допуњавали: корегирањем, радирањем и принуђавањем на ноновни рад. Поред сјајних, али привидних резултата, не могаше ишчезнути сећање на оне мучне часове, које су имали учитељ и ђак, да би само потребну коректност могли показати у својим цртежима. Цртежи нису могли бити властито дело дечје, већ учитељево. Дете је било потпуно убеђено, да без коректуре учитељеве не би могло никад ништа урадити. Али, коректни цртежи морали су се постићи, иначе нису имали мира ни ђак ни учитељ. И напослетку долазило се и до тога, да сам учитељ доврши цртеж, како би његова изложба одговарала захтевима коректности.