Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАНА

Онима пак, које би биле готове да кажу: Ја увек знам довољно да могу бити учитељида у основној школи" рећи ћу: не, не мисдите никад да ћете икад бити узвишеније од вашег позива; ваш иозив биће увек већи од вас. Доиста, да ли бисте могле ноднети, да неко сасвим озбиљно рекне нредвама: „Осгављам своју памет да се сасушИ без искуства; живим од данас до сутра, без озбиљних мисли и без рада; али, бах! ја ћу ипак бити увек добар дарадим оно, што радим и сад: мени је дужност да лробудим интедигендију и да стварам душе". — Овакво резоновање има инак своју клиду у овој малој Фрази: ,Зашто бих радио? зашто бих читао? знам увек доста, колико ми је потребно за мој рад". — У самој ствари ово није тачно. Ове просте лекдије по основним школама траже, да би биле добро нрипремљене, извежбан, окретан дух, који .је непријатељ учмалости, који је непрекидно у нослу, тражећи нова средства, нове идеје, нове примере. Није свакад лако наћи кључ којим се .могу отворити младе интелигенције, којим се може отворити мађионички прстен, који ће учинити да из најнемирнијих духова искочи света варвида, - то је љубопитство, љубав према оном што је истинито. Због тога је добро да позовемо упомоћ оне, који су јачи интелигенцијом од нас, који имају јачу уобразиљу но што је наша, ко.ји су боље од нас познали човечју душу. Рећи ћу вам још да је потребно, да би се иробудиле интелигенције, увек чувати, и то увек жив и свеж укл", за образовањем; ви га нећете сачувати, ако не будете обнављали вашу интелектуалну храну. Већ можете себи иредставити, већ можете уочити да тешки терет досаде има да падне на онога, или на ону која непрекидно понавља исте лекције кроз дуги низ година. Читајте дакле да бисте се саме образовале, и да бисте могле нробудити интелигенцију других, читајте такође да бисте се спасле и сачувале моралног осиромашеља, читајте да бисте у том читању нашле потпоре, помоћи, утехе. Ви немате само да култивишете интслигенцију, већ и да стварате свест; ви имате деци да улијете да воле добро, да их научите да се покоравају дужности, да им створите веру у доброту живота, не зато што нам доноси собом све оно што зажелимо, већ с тога што нам даје прилику да заборавимо на саме себе због других, с тога што нам донушта да учинимо какво добро. Али у животу, без сумње, има оних благословених момената, у којима се човек..осећа пун одушевљења, у којима му се чини да ће учинити много добра, да се неће никад уморити, и да се никад неће доћи у искушење да се каже: ,па на што?" — Ах! наступа умор; човек се чуди што није постигао резултате којима се надао, и почиње сумњати у своју моћ; — ученици изгледа да вам не поклањају пажње и тада се нема полета; — изазвана су непријатељства која се не схватају и не разумеју и због којих се трпи; — осећа се да се постаје егоистом, човек се разболи због овакве сувоте душе, што није нова болест, јер моралисти хришћански, а тако