Prosvetni glasnik

наука и настава

627

претила пропаст од Наполеоновпх војсака, онда се прихвати немачки национални поклич свуда и у свему па и у литератури. Место пређашњег идеализма о просвећењу човекову без обзира на народност, сад се држ.ало да се човек може морално подићи само у средини своје просвећене пације. Тако се у првим десетинама 19 в. отвори силпа борба за права И културу народа као некад за права, просвету и слободу свију људи. А да би се могло приступити свестраном образовању народа требало је пре свега испитати народне особине. Такво резоновање учинило је да се у 19 в. особито развије историја и наука о језицима. Тако се, дотле забачена народна литература и средњевековнп живот, истаче као важан објекат за проучавање. Па, како је још израније Волф доказао да Илијада и Одисеја нису дела учена песника већ простог народног певача, то је још и више појачавало драж за народном литературом и средњевековном прошлошћу. При том и укус читалаца, и из других разлога, све се више и више удаљавао од класичне и рационалистичне лектире, тражећи дела са више маште и слободна осећања пишчева. Није се више тражило да се пише тачно и правилно, а често се уметничком претпостављало неуметничко. Тада се мало ко обзирао на Боаловљево: ајтег (1онс 1а гаЈзоп! 1ои4 с1оИ 1еш1ге аи 1зоп зепз. Свет је више волео да иде за Русо-ом него за Волтером: „У име природе против културе, у име осећања против разума, у име историје против конструјисаних идеала, у име вере против сумње, у име генија против естетичких правила" (бсћегег). Вез сумње да су такви захтеви укуса читалачког врло много припомогли да дође до угледа народна усмена књижевност, у стиху и прози. А кад то имамо на уму онда није тешко разумети откуд је дошло оно силно интересовање за српске песме у Немачкој прве половине 19 в. То"нам у исто време обелодањава ону велику моралну и материјалну снагу, која је Вука одржавала до потпуне победе његових реФорама у српској књижевности. У тој потпори са стране беху они, некад тајанствени, узроци који учинише те је даровити сељак из Тршића могао надмудрити, често, и много ученије од себе. % * * Напред смо рекли да је још Доситије на свој начин осудио тадашњи језик српоких књига. Његову критику прихватили су и у својим делима, узгред, претресали питање о језику: Соларић, Јанковић, Мркаљ и др., да и не помињемо нештампане тужбе народних учитеља у којима со износе узроци због којих је тешко упутити децу у писању и чита.њу „Славено-сербског језика". Али и поред толико спремних људи то језично питање оста, и у начелу нерешено за читаво пола века, све до појаве Вукова Речника... А то значи да је пигање о књижевном језику у нас могло бити решено тек онда кад се у немачкој литератури и