Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

681

Да је даровити самоук, норед све помоћи Копитареве, по својим првинама међу образованим Немцима и Сдовенима, до појаве Рјечника био само личност од извесног тренутног интереса, то нам сведочи оно резервисано држање учених друштава на страни. Тек кад је Вук по•стао аутор Рјечника , могао је бити одликован чланством „Московског опгачества", „Гетинишког ученог друштва", добити медаљу од Руске Академије Наука и од Јенског утшверзитета почасну диплому доктора ФИЛосоФИЈе ит.д. Дакле и то нам сведочи да је Формирање новог језика ;и правописа у нашој литератури отпочело у ствари и несумњиво од 1818 г. Па је, без сумње, најтачније, ако се узме да Вуков одсек не лочиње ни његовом биограФијом, нити првинама од 1814 г. већ првим монументалним његовим делом, Рјечником од 1818 г. Да је и сам Вук врло мало ценио своју прву Писменицу и Песнарицу види се из његова разговора са Срезњевским (1846), где вели: „Та жалосна проба српске граматике, које се ја данас стидјети морам, буде наштампана године 1814." Пошто је утврђено којим делом почиње Вуков одсек настаје питање: докле тај одсек траје ? А најприроднији одговор на питање био би: Вуков одсек траје у ствари донде, док нису наши најталентиранији песници и писци почели одлучно у својим делима употребљавати Вуков језик и правопис. Еад се то појавило у нашој литератури, онда је ту и граница Вукову одсеку према доцнијем. Па кад по тој поставци посматрамо развијање наше литературе после Рјечника, види се, како се постепено, скоро нехотично, наши писци подешавају све више и више по принцииима Рјечника; на шта више тај се процес види и у делима Вукових противника. И као несумњив Факт може се узети, да, после 1850 г. нема ни једног новог а знатног почетка ј нашој литератури, да у њему није мање више одлучно прихваћена Вукова реФорма, изнета у Рјечнику од 1818 г. Па како се одсеци одређују по монументалним делима, то се може с разлогом тврдити, да је Вуков одсек завршен 1847 г. када је изишао Горски Вијенац, прва књига Бранкових песама, и мало раније Смрт СмаЈИЛ Аге-Ченгића, Л.уча и Прерадовићеве песме. После појаве тих великих оригинала нико више није имао потребе сумњати у победу Вукових начела о српском књижевном језику и правопису. V Скоро у свима историјама српске књижевности, па и у засебним расправама износи се као неко правило, да четврти одсек наше нове књижевности почиње Ратом за српски језик и правопис (1847) и потпуно се утврђује доцннјим великим радовима нашег знаменитог Филодога Даничића. И по тим историјама излази, да је у другој половини 19 в. најважније у нашој литератури био рад Даничићев. Да и то није тачно видеће се доцније, а што у многим расправама о нашој књижевности