Prosvetni glasnik

ПЛУКА И НАСТАВА

633

народа. Јер су Даничићева дела, једном за свагда, не само у словенској, већ у филологији у опште, српском језику одредила известан и знатан положај међу културним језицима индоевропског стабла. Такав рад и данас изазива симпатије, а у оно доба без сумње и велико одушевљење. На како је језик у ненрекидној вези с литературом није било тешко погрешити и тврдити, да су дела Даничићева, слава српске литературе. Истина и ту она имају велики значај, али не онакав како се држало пре 30 година. Ми сада имамо друго гледиште на литературу и науку, а при том нисмо у оном некадашњем великом одушевљењу према наукама у опште, те и о Даничићевој филологији данас можемо хладније судити и не треба да чинимо пређашњу погрешку. Време је да се Даничићу да оно место које је његово у ствари. Он је велики српски филолог и према томе његова су дела, пре свега, слава и нрепорођај српске науке о језику. И у колико наука о језику има значаја за литературу, а она то увек има, толики је за њу значај и Даничића и нешто вигае, јер је он био критичар, полемичар, славан преводилац и одличан издавач дела старе књижевности српске. И држим да сам овим, бар, наговестио праву улогу Даничићеву у нашој књижевности прошлога века. Такође наши филолози греше кад тврде да Вукова реФорма не би била свршен Факт без Даничића, јер се значајна Даничићева колаборација појавила тек онда, кад је у литератури већ наступио прекрет но Вуковим принципима. Најважнија дела наше нове литературе по језику и садржини, нарочито уметничкој, објављена су пре него што је Даничић постао ауторитет у науци и литератури. Дотле је било преведено Св. Писмо, објављена наша нова класична, поезија у Лучи, Смрти Смаил-аге Ченгића, нарочито у Горском Вијенцу и у Збиркама Бранковим и Прерадовићевим. За појаву тих дела нема никакве заслуге аутор Мале граматике, Српске синтаксе, преводилац Св. Писма старог завјета, Историје облика, основа и т. д. и т. д. А ово нам јасно сведочи да наше ново песништво и велики део уметничке прозе стоји у непосредној вези са делима Вуковим, а не Даничићевим. А то значи, да нашој литератури после Вука није више требао учени филолог , већ велики песник, драмски нисац и романсијер; другим речима потреба бегае у оном што су Немци имали у Гете-у, Шилеру, Лесингу; Руси у Пугакину, Гогољу и Тургењеву. На том пољу литерарна рада — после Рјечника — у нас је очекиван велики догађај, који би нашем новом несништву дао потребан модеран облик и садржину и тим уметничком несништву у нас трајно обезбедио првенство над народном поезијом као што је дотле било извргаено у литературама свију културних народа. Тај литерарни догађај објавио се у поезији Његогаевој, Мажуранићевој, Прерадовићевој и Бранковој — нарочито у Горском Вијенцу и арвој кпизи Бранкових аесама 1847 г. У тим делима први пут је у срнској литератури дата норма за ново уметничко песништво и правац, просветни гласник, i. књ. 6. св., 1904. . 42