Prosvetni glasnik

72

просветни гласнив

чењс електрицитета и магнетизма. Максвед не усваја могућност да се сила може простирати с .једне тачке на другу, не водећн рачуна о природи кретања среднне у којој се тачке надазе. На основу. овога електрицитет и магнетизам појаве су аналоге спетлосним појавама, које су као и све Физичке појаве примљиве за наша чула, тек кад из једне врсте материјалне средине, прелазе у другу. Спроводници и дијалекуприкум два су разноврсна медијума и у додирним њиховим површинама јављају се и електро-магнетске појаве онако исто, као што се на границама разних етарских средина маниФестују светдосне појаве. Једначине основне за електро-магнетске појаве покдапају се са једначинама диФеренцијалним кретања светлости у етарској средини. На овај начин Максвел је електро-магнетским теоријама покушао тумачење светлосних иојава, што је данас признато у науци, нарочито од открића Херцових, којима су се теориска открића Максвелова потпуно потврдила. Овај случај у историји мамематичке Физике најбољи је доказ њене вредности, јер су теориски радови претходили експерименталном открићу читавих 20 год. Једначине Максвелове нарочито протумачене, поклапају се са механичким једначинама из теорије еластичности и хидродинамике што и мора бити, јер су појаве еластичности и хидродинамике, простирање кретања у природама, које се од етарске средине разликују ио густини еластичности. Овим је сличностима, налажењем механичких узрока, појавама светлосним, електромагнетским, молекуларним учињен корак напред ка решењу крајњег питања математичке Физике као налажењу једне једине теорије за тумачење свих физичкИх нојава. Зближавање нојава различног кретања, чији је узрок у гравитацији са чисто физичким силама и појавама оснива се на теорији вихора [Хелмхолц, Томзон]. Но овој теорији, која за данас има вредности за хидродинамичке појаве поглавито, јер почива на теореми Хемхолцовој, која вреди за кретање течности без трења, униФормне температуре зависне само од притиска, материја је континуирна. Кретања вихораста у материји задржавају сво.ј индивидуални тии, којим замењују атоме и молекиле, старе теорије о материји. Једначине диФеренцијалне, којима се деФинише вихорасто кретање, могу послужити како за тумачење козмичких кретања на основу данашње гравитације, тако и за кретања из мерљиве и немерљиве материјалне средине. Свима теоријама досадањим намера је поћи од што простијих хинотеза о простирању молекуларних сила. За светлосне, топлотне, електро-магнетске, многе молекуларне, и неке појаве еластичне силе се узимљу као просте Функције одстојања. Разликују се репулсивне и атрактивне силе молекуларне, што се маниФестује као код сила етарске средине. За извесне појаве силе се узимљу да су сразмерне са квадратима п вишим степенима одстојања. Разлике ове, као и разноврсност средина, што се везује час са мерљивом, час са немерљивом материјом,