Prosvetni glasnik

180

П1'ОСВЕТНИ ГДАСНИК

боље: или оно што се много свађа с децом или оно што се никад не свађа ни с ким? — Е, лепо. Сад добро пазите. Ви сад све знате шта ваља Да радите. Сад ћу да видим хоћете ли и да радите. Ја ћу често питати ваше код куће, чините ли све ово. Па ако чините, онда ћу вас много више водети и ја. Ко ће вас онда још волети?... * И доиста, наставник треба од сад да се извештава од родитеља о владању дечјем што више може. И, кад чује што добро, он може похвалити; а кад чује што неповољио, не мора одмах казнити, ади не сме ни пропуштати без прекора и опомене. * Тако је, не створен ред, него само иоказаи пут, којим деца треба да иду. И од сад само треба настојавати, да по томе путу и иду. Њ 1 треба ни да нас изненађује ни да нас љути скретање с тога пута. Јер, ко мисли, да је доста да се само каже овако напред све како ваља па после да иде „као намазано," без икаквих препона и ударања у страну, тај се грдно вара. Тај не познаје природу људску, а особито детињу. Нема нравила у васпитању, које се може изводити, а да се васпитаници не греше о њега. И сво је питање у томе: хоћемо ли ми то пропуштати или не; и ако не, онда каквнм ћемо срествима сузбијати та одступања: благим или оштрим, и којом брзином: поступно или на пречац? А ма колико се овде постављала нзвесна правила, опет ће увек у овоме пресуђивати наставников темпераменат више него све друго. У колико је пак наставник дужан, да својом вољом свој темпераменат исправља и допуњује, може му се световати само ово : крајности нису добре, јер велика благост прелази у слабост (а ова доноси разузданост), а велика оштрина нрелази у суровост, која не упитомљава и не облагорођава, а без овога се промашује главни циљ васпитања. С тога на посао, с оком које све види, са стрпљењем које много прашта и са жељом која тежи увек све вишему и вишему...

(Наставиће се)