Prosvetni glasnik

206

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

дикује на њима обдик и водичину, ади не уме да оцени њихову даљину; њему је непозната иерспектива. Оно не може да пројицира поље, на потребну даљину, сдике предмета, ма кодико јасне, које погађај у његове очи, На, ово питање бацају јаку светдост опажања на сденорођенима, који су каснијом оиерацијом прогдедади. СћезеШеп прича о оперисаним сдепцима да су држади, е су им предмети спољњега света тако бдизу, као да их се дотичу. Ноте наводи о једном оперисаном сдепцу, како му се чинила гдава декарева тако бдизу, као да га додирује по очима. \Уагс1гор је оперисао једну сдеиицу од 46 година. На сто и десет дана посде операције, бодесница још имађаше муке да одреди даљину нредмета. Из свију опажања на онерисаним сдепцима може се, по анадогији. закључити, да и мада деца морају најпре проћи кроз мучну шкоду, докде стекну опажања о даљини и дубини теда. 0 томе нас уверава и пажљиво посматрање деце. Зашто мада деца непрестано обрћу предмете, које им дајемо у руке? Без сумње, због нагона радљивости и због задовољства да покрећу своје руке; ади ту има и радознадости, да се помоћу чуда пипања увере о контурама предмета, о њиховом саставу, природи. Разним подожајима опипаних предмета одговарају раздичите сдике. Мадо по мадо образују се између опажања разних чуда, нарочито вида и шгаања, асоцијације, усдед којих постају у духу детињем преставе о протезању и дубини теда. Сдичне асоцијације образују се и при опажању даљине предмета. Неки тврде да дете стече преставу о сразмерној удаљеноети теда тек кад прохода, јер тада може да мери даљину својим корацима. Ну признати се мора, да је дете научидо да цени даљину још пре него је проходало, помоћу раздике чудних утисака. Оно је запазидо да му друкчије изгдеда књига, која је у његову домашају, од књиге, коју не може да дохвати. Већ и самим пружањем руку може дете донекде да оцени даљину. И Сигисмунд и Црајер су мишљоња, да мте стечи прву преставу о даљини дохватањем руку. Према свему, дете научи најдак, дугим поступним радом, вежбањем и навиком да видљиви свот, који му се изнајпре чини као сдика у равни, без перспективе, преставља себи као свет тедесни, где има дубине и даљине, са јачим рељеФОм бдижих предмета, са подедом између светдости и сенке, са сивим бојама, које застиру контуре удаљенијих предмета. Тако га природа упућује из најраније младости, да све своје тековине тече покушавањем, експериментовањем, саморадњом, „у зноју дица свога", припремајући га тим за доцнију борбу за одржање. (По Компејре-у) Петар М. Илић.