Prosvetni glasnik

540

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

знали хаљина) била кадгод кратка? -Те л.' и теби когод каз'о: ,Душо моја слатка?" Зангго је иитала: је ди и њена хаљина била кадгод кратка? — Ко носи кратке хаљине ? — А ко дугачке ? — Какву је хаљину носила баба? — Шта онда то значи, кад је пита: је ли и она некад носила кратке хаљине ? — Јесте. И она је могла да каже овако: јеси ли и ти некад била млада? А шта значи оно: „Је л' и теби когод каз'о: душо моја слатка?" Коме се токаже? — И то дакле значи, је ли била мала и јесу ли је волели. Баба је опет ћутала, а девојчида се и даље мазила и иитала је: „Је л' и теби когод кадгод оваку лутку дао — ваљда си је скрхала, па ти је сад жао?" Баба је само гледа, слуша шта она брбља, али јој не одговара ништа; а она продужује: „Па зар мора, бако, остарити свако? Хоћу л' и ја, бако, остарити тако?"■ Баба ни овде ништа није одговорила. А да је хтела, шта би морала да јој каже ? — И је ли то истина? — Хоћете ли и ви остарити? Тако је. Ко се год ушчува, те не умре пре времена, он мора остариги. Ннко не може да остане млад навек. Девојчида је то и сама знала, па је продужила даље овако: „Морам ли зар и ја бити тако седа, тако смежурана, згурена и бледа ? — Каква је била баба? — Какво јој је било лице? — А леђа? — Шта је баба требала да одговори? — Али она опет није одговорила ништа, него је само радосно гледала у своју миду унуку и слушала шта она измишља. Девојчида настави даље: .ЈЈа зар томе нема баш никака лека? Зар се то не може живети до века?!...' Баба се насмеја овој лудорији своје мале брбљиве унуке, па је пољуби и пусти да се игра... Један чика слушао је ова запиткивања унукина па их је записао и срочио, да буде овако слично.... Сад исказати леио све у делини, пазећи да се гласом истакне оно што ,је најважније. И овде тек деца треба да осете сву лепоту поетичног састава, и да виде колико је он лепши од обичнога, прознога. Сад остаје још брига о томе, како ово деца да исказују лепо и да запамте. Исказивање ћо се постићи најбоље угледањем, а памћење понављањем, а о овоме није потребно да говоримо даље. На кра,ју да номенемо још, да се и докламовању данас, као и свима воштинама, поклаља веома мала пажња, а то је велика погрешка Нигде деца не могу чути лепши говор и нигде се више не могу трудити да га постигну па и вежбати своје намћење као овде. Особито су згодие и деца воле оне декламације, које се врше у двоје, у разговору (дијалог). Ако сз пак бирају неразумљиве декламације и ако се њихова садржина не објашњава, онда се ни Форма неће моћи да погоди како ваља и онда је декламовањо пропало: оно је онда само једна мука и једно празно брбљање више.