Prosvetni glasnik

НАУКА И НЛСТАВА

555

тање, естетичко васпитање и морадно васпигање), који тобож својом хармонијом, хоће да представе јодинство, већ припадају само историји педагогике. Један кратак поглед, може нам лако ноказати, да ти разни циљеви уносе само забуну у педагогику. Узмимо физичко васпитање. Оно се односи чисто на телесну страну човекову, на његово здравље, на хигијенске погодбе за развитак. Али, питам се, одмах с друге стране, зар се може васпитањем отклонити слаба конструкција, или се васпитањем могу поправити и уништити наслеђене телесне аномалије, може ди се напосдетку физичким васпитањем отклонити телесно дегенерисање изазвано глађу, бедом и сиротињом у опште — каква бесмислица ?! Ако напослетку признамо телесно васпитање, онда у најбољем случају добићемо јаког, развијеног, здравог, каквог гломазног човека, можемо добити каквог „Будалину Тала" и онда, питам се: хоће ли дакле какав „Будалина Тале"' бити идеал васпитања? Па инак и та телесна гломазност не даје човеку способности за живот. Ако је пак у физичком васпитању реч о чувању и неговању здравља као подлози за психичко развијање, онда је потребно знање васпитаницима, а оно се већ наставља — уноси у наставни план и програм. А ако се хоће, да наведе као разлог за истицање физичког васпитања, зависпост психичког живота од телесног, онда се нигде у целокупном сазнању људском не би могли зауставити, онда би другим речима на мах поникла маса васпитних циљева, пошто, готово све у животу, стоји у зависности, у узрочној вези. Из овога се лаковиди: да то нису никакви засебни циљеви, него да су то само главнији правци, који обухватају живот и који су у ироцесу васиитапа већ обухваћени наставном системом. То се види и из тога, што ти „циљеви" тако често прелазе један у други и имају ваздан додирних тачака, те тиме показују само процес васпитања и, што само аристалице те гомиле циљева отворено признају њихову иодређсност. А што је најглавније, зар физички развијен човек и његова снага не могу бити у служби зла? Што сам казао за физичко васпитање, слично томе, могао би рећи и правити поређење и са естетичким, интелектуалним и техничким васпитањем. Зар је мало уметника и естетички развијеног укуса људи, који су се станили у службу коруиције и сваког зла. Зар је мало интелектуалних људи, који својим знањем само смишљају завере, разна рђава дела и чине зло? — Та од њих је, чини ми се човечанство пропиштало! Или, зар покварен човек не може бити, ако је код њега развијена техничка умешност, ако је његова рука извежбана за обијање каса, за вешто руковање ножем и томе слично? Јасно се види, да ниједан од ова четири правца не могу представљати циљ васпитања. Ну ипак, с друге стране, то пе значи да се они искључују из васпитања. Њихова служба у васпитању свима је