Prosvetni glasnik

172

1п0светни гласндк

као и мати своје очи к иебу, склапајући као и она своје руке ради молитве. Додније оно научи да чита понављајући сдогове, да пева полављајући скалу, да пише, црта и слика прегледајући какав образац. Подражавање је детету морална храна; оно му је исто онако потребно, као жто му је потребно живети. Према томе цените, да ли детету може измаћи каква наша врлина или порок: оно вреба њихове најмање појаве, оно хвата њихове најнеприметније нијансе. Породица и школа, то вам је слика, која свагда стоји пред дететом, а коју оно копира у себи више или мање верно. Родитељи и наставници не могу измаћи оној узвишеној и деликатној одговорносги, да су жив закон дечји, да су они образац овим будућим људима и као неко мерило њихове будућности. Прва и најочигледнија је дакле наша дужност, да уздигнемо озбиљно нашу моралну вредност на висину овог озбиљног положаја; јер треба знати добро, да је свако притворство у оком погледу немогућно. Узалуд ћемо позивати у помоћ сву могућну педагогију; ако је земљиште сиромашно или покварено, наш утицај биће ништаван и кобан. Што се тиче васпитања, није само довољно посредовање, већ оно треба да буде и истинито. Прост свет о некоме мисли да је велик човек само зато, што није имао прилике да проникне у његова најинтимнија осећања и навике; отуд она шаљива изрека: да у очима свога собњег слуге нема велика човека. Као што господар није у стању да очара свог собњег слугу, тако исто и ми не можемо ничим да очарамо наше ученике. Зар нису они у стању да проникну у наша наЈинтимнија осећања и навике ? Зар, живећи од јутра до мрака са својим родитељима и наставницима, они немају прилике да подигну вео и да завире у њихову унутрашњост ? Узмите најумешнијег проФесора; ако мујена дну душе скривена клица скептицизма, ви ћете је видети како се показује у речима и навикама његових ученика. Ма како да је он обазрив, та ћо његова клица избити на видик и пренети се на његову околину. Његов поглед, покрет, осмејак, чак његово ћутање то ће изражавати у нодостатку речи, и, не нападајући на веру, он ће. тако рећи, узносити безбожност. Али, да бих вас још боље убедио о овој таштини спољашњосги, што се тиче васпитања, пружићу вам о томе још дубљи разлог. Шта је васпитање, ако га посматрамо с гледишта оних, који васпитавају? То је пренашање моралног живота, то је право очинство. Ну, зар није битни закон живота, да се он само преноси до извесних иогодаба једнакости или бар сличности? У физичком свету, биљка и животиња само се множе од својих врста, а с погледом на њихов