Prosvetni glasnik
НАУЕА И НАСТАВА
259
синкоповање вокала е поглавито утицале погодбе нагдашивања, квантитет основина слога, квалитет основина завршетка и консонанта у наставку на пр.
ст.
вн.
аМа
ср.
вн.
, аМе
н.
вн.
асМ
п
п
тагка
п
71
тагке
7)
71
тагк
п
71
рта
7 >
71
рте
V
7)
рет
71
71
ћегга
7)
Ђ
ћегге
7)
71
ћегг
71
п
ога
7)
71
оге
71
71
оћг
7)
п
1егаг1
7»
71
1егаеге
7!
71
1ећгег
Т.)
п
тешшсо
7
71
тепзсће
71
71
тепбсћ
71
71
Гип81о
71
71
уигб1;е
71
71
1ш'б1
п
7)
ћег1го
7)
71
ћегге
7!
71
ћегг
11
V
ћеГ120§0
1)
7)
ћегго^е
71
V
ћегго^
71 .
V
81§и
7)
71
8Ј§е
71
71
81е§
п
7)
Шш
71
71
ујће
71
7)
ујећ
Обрнуто видимо у н. вн. ширење основе уиетањем (апар1ух18, втагађћак!!) гласа е испред г. Постанком новонемачких дифтонга аи из п, ег из г, еи из т осетио се иза њих слабо артикудовани гл.ас г као вокал г, дакле као засебан слог, који се уметнутим е развио у завршетак -ег; на пр. Мг-ћаиег, всћиг — зсћаиег, тиг — таиег, §1г — §е1ег, Нга (Нге) — 1е!ег, Нга (\'1ге) — 1'еГег, !шг (\'Јиг) — 1'еиег, всшга (зсћшге) — зсћеиег. Исто ширење видимо већ у ст. вн. у дериватних наставака I, г, п, т, који су се у готском језику додавали непосредно коренима с консонантеким завршетком, не чинећи с њим слогову јединицу, већ градећи сами собом слог. У западно-германским језицима ти се гласови домећу основи посредништвом вокала, и то 1. г, п посредништвом вокала а, глас ш посредништвом вокала а или и ; ови се умеци вокали у средњем и новом високонемачком језику по гласовном закону, који смо напред истакли, јављају као е; на пр.: гот. &§-1-в сг. вн. 1'о§а1 (уо§е1), гот. ак-г-8 ст. вн. аскаг (аскег), гот. 1а1к-п-8 ст. вн. зеШћап (^еЈсћеп), ст. вн. ћосћип (ћо<1ет-ћос1еп), &(1ат (уа(1ет-Га(1еп), сг. вн. а1ит (а1:ет). У самом ст. вн. језику био је вокал а у наставцима а1, аг, ап изложен веома различитим променама, којима ваља тражити узрок које у једначењу 2 које у слабљењу гласова. Примера има изобиље:
2 Немци у својим граматикама ма кога језика зову дрилагодбу и једначење опћим именом „асимшација," а тај је назив по моме мишљењу нетачан. што и сами Немци опажају, помажући себи атрибутима ^агИеГСе 'ДртНаЦоп (прилагодба) и »оЦ(Ј;т&1де 'ЛђЧтИаНоп (једначење). Терминологија. треба увек да одговара ствари, јер се само тако олакшава схваћање и памћење језиковних појава. Ми би веома подесно могли употребити за оба случаја заједнички назив сличавање; ако је оно недот-