Prosvetni glasnik

НВКОЛИКО РЕЧИ 0 ОСНОВНОЈ НАСТАВИ У ФРАНЦУСКОЈ 327

практичном моралу, као да има посла са дедом, која дотле нису никада ни чул.а о добру и злу. Велика већина деце већ је дотле релнтиозно васпитана шш се још васпитава, па јој је позната идеја о Богу као створитељу света, оцу људи, а исто су јој тако познате и вера, традиције и обичаји хришћанског и јеврејског исповедања. Помоћу тога култа под облицима, који су јој својствени, деца су већ стекла појма о вечном, општевредном моралу, само се ти појмови код деце налазе још у заметку, они су још нејасни, неразговетни и необрађени. Учитељева је сада дужност, да те појмове разбистри. Његова је дакле дужност одређена и она се састоји у томе да он у детињој души за цео живот укорени битне појмозе моралности, која је заједничка свима доктринама и свима људима једнако корисна. Учитељ може тај задатак испунити, а да ни једној вероисповести не нагиње и не припада. Он просто узме децу пред себе заједно са њиховим веронаучиим веровањем, које су од родитеља усисали, па им прстом укаже, шта скупоцено но морал лежи у том веровању и шта се да извести из њега. Морална настава разликује се од религиозне, али јој не противречи. Учитељ при настави није ни свештеник ни отац него он се труди да напоредо, са једним и другим исгеше из детета честита човека (ћоппе!е ћотте). Он мора сву своју пажњу скренути на дужности, које везују човека за човека, а не на догме, које их раздвајају. Сам карактер службе, у којој је, млађахно доба ученика и иоверење, које му поклања поједина породица и држава најстрожије забрањује учитељу, да се упушта у ФилосоФСке и богословске дискусије. Он концентрује сву своју снагу на проблем са свим друге врсте, који није ни најмање за потцењивање због тога, што је практичан, а који се састоји у томе, да децу спреми за моралан живот. Доцније, када доца постану грађани, можда ће се догматичним исноведањем и разликовати, али њих ће стално спајати исти осећаји лепога, доброга, поштенога, племенитога и истинитога. Да морална настава има успеха први је услов, да се она збиља дотиче унутрашњег живота душо детиње. Није довољно ученику појмове расветлити и напунити му главу мудрим теоремама него ићи за тим, да се у њему роде осећаји, који ће бити толико истински и јаки да човеку у животној борби помогну, како ће савладати страсти и рђавштине. Од учитеља се не захтева, да улепшава дух дотињи, него да му срце оплемењава, да му даје прилике да сопственим искуством осети величанство моралног закона. Из до сада реченога изилази, да средства за ову наставу нису она иста, што служе при настави из јестаственице или из граматике. Она морају бити не само углађенија и разноличнија него и Финија и дирљивија, сем тога морају бити практичнија и имати више стваран, озбиљан карактер него дидактичан.