Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВА

399

је црква говорила њему о мадој вредности свега земаљскога; није чудио, што је он, видевши привлачност тога земаљскога, жудно ударио у брање запрећених пл.одова." Не гледећи на поједине тамне пеге, покрет се тај уопште одликовао светлим карактером. То је била јутрења зора новога времена, зора смеле човечје мисли, која се је још дуго морала борити са маглом, што се не разбија лако и ако је светлост почиње гонити. Али и кроз маглу свеглост се опет могла опазити, она привлачи к ееби, оживљује, крепи. Настало је време, живети срећно и весело!

Но мрак се није одмах повукао испред свотлости. Понова се шири магла и умотава густим велом Европу. Хладно је и мрачно било у доба еиигона хуманизма, особито у Немачкој. Смртна досада овлађује по школама, у којима се све своди на изучавање Форама у језику. Није весело ни у животу. Протестантизам, који се је у прво време обраћао мисли човековој и ширио простор њеној саморадњи, узима све строжији црквени карактер. Све се више издижу на прво место у програму разноврсне догматичке шпекулације, у универзитетским учионицама опет се разгоревају ватрени спорови поводом разних, највише потпуно безначајних, богословских питања, На место игачезле старије сколастике оживљује нова. 0 богосдовским Је питањима било разуме се, мучно говорити језиком Цицерона иди Хорација, и на универзитетима се понова чула ружна, варварска латинштина. То исто, што у протестантским, бидо је и у језујитским шкодама, где су, такође, богосдовска питања заузеда бида прво место. При тако конФесионалном правцу, који је имада школа, није ни чудно, што је се и избор наставника одређивао прома расподожењу духовнога поглаварства и умешности наставника, да задобију ово, а не према њиховим педагошким талентима, знању иди морадним врдинама. Нису једанпут универзитети и средње школе отпуштаде талентиране радннке само зато, што би месно духовно главарство раз!;ог 1ос1 — налазило, да ови нису довољно правосдавни. А после свега тога суђено је било Немачкој, да преживи 30 страшних година религиознога и грађанскога рата. У време тих страхота није било никоме ни до школе ни до науке. Људи су дивљали и постајади сурови, они су моради водити праву зверску борбу за опстанак, за комад хдеба, за живот, н не мислити о вишим културним питањима. За обдржавање шкода није бидо новаца, њоме се није нико ни интересовао. По традицији је школа којекако таворида са својим животом, ишда старим путевима, учида грчком и латинском језику, била је „хуманистичка" — разуме се, по имену, а не по духу. У њој се учило, но зашто и за кога, нису знади ни сами учитељи. Бедне г