Prosvetni glasnik

398

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИВ

1566. г. уз стране утицаје, Штурм се беше решио, да уведе у програм своје гимназије и реалле предмете."] Уз култ беседништва код Штурма ишчезла је неосетно и сама битност хуманизма, ћшпаш^аз, ишчезла је садржина, дух хуманизма. Као велики техничар, Штурм је достигао пуно савршенство у обуци латинскоме беседништву, а тиие је доказао и могућност остварења задаће, коју је себи поставио. Тиме је он створио традицију, која се је у току векова очувада у гимназијама. Ове су надазиле циљ позпан.а у ономе, што су правп хуманисти сматради само као средство за постигнуће вишег циља — просвећености и облагорођеаа духа. У бољих хуманиста, — у Агриколе, у Еразма, у Меланхтона, у Хутена и других, — хуманизам је био живот, дух, знање; у гимназијама се он изродио у мртво, безживотно нримање Форама и Фраза, у механичко подражавање, у бесплодну виртуозност у начинима усменога и писменога изражавања, Није штетно утицао на школу само овај изврнуто схваћен смпсао хуманизма, који су у њу унели педагози, него и правац протестантизма, кога су се држали следбеници Л.утерови. Није, уостадом, без кривице ни сам Лутер, који је много изменио програм на крају своје делатности. У своје је време Лутер радио, да потчини шкоду само држави, после њега је саме црква понова узела школу у своје руке и преобратила је у приправни курс за богословске послове. Тако се грчки језик држи у школи само зато, што је потребан за разумевање Новога Завета, који је нанисан на грчком. Па ипак, не гледећи на сва скретања у страну, не гледећи на сву пометеност, какву је претрпео хуманизам у школи и у животу, хуманисти, по мишљењу Циглера, нису радили залуду. Семе, које су бацили у земљу, никло је, ма п доцније. То, што се учило у школи, биле су ипак ћишашога, „хумане науке." А при том се колико толико усисао дух класицизма, и ако су пружали само његову љуску, место зрна, но уз љуску се по штошта и од зрна лепило. Стога у 18. веку у Немачкој није био потребан никакав прелом, није требало ничега новога, само је потребан био рођај хуманизма, који је већ раније постојао, те да ново-хуманисти постану слободни мислиоци и доврше, најзад, дело, које је у пола било ночето у 16. веку. Хуманизму често стављају на терет површност, самовољу, шупљину и самољубље, неморалност некојих од његових представника. Није ништа чудно, ако је, у време буре и притиска, у време општег комешања и врења на судару старог и новог живота могло испливати на површину и много лаке пене. Није чудно, што је могло бити и скретања у моралу. „У низу векова, — вели Циглер, — црква је водила човека за руку. Шта је чудно, ако је он, отевши се, најпосле, од ње, одбацио пре свега ноштовање њенога моралног ауторитета. Вековима