Prosvetni glasnik

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

на свет очима »рвобитника нди данашњег н.еобразованога човека; за то, као што еам казао, потребно је пренородити се, заборавити све оно чему су нас учшш, а то није могућно а да се не чини насиље према својо.ј природи. За савремена човека бајка је само обдик у који се умешта ова иди она садржина, а без те унутарње садржине она у садашње време нема никаквога смисла. Речју, како сам то већ казао, данас не може да буде бајка, него прича, алегорија, и само као таква може имати успеха, и то, свакако, ако је даје какав одличан уметнички дарован аутор и ако се пронагира нисока идеја. Таква је бајка и прича Садтаковљева и у неколико случајева врло налик њојзи бајка Вагнерова. Али ту настаје питање: уколикојето данас потребно ? Зар није боље писати отворено, стварно, да читалац не троши узалуд снагу на размршивање клупчета мисли и идеја? Многич причама Салтиковљевим и Вагнеровим иотребан је коментар. Без коментара њихов смисао", унутрашњу садржину, може да нојми само онај кога узбуђују исте идеје које узбуђују и аутора. А може ли аутор да рачуна на много таквих читалаца? Према томе, зар је та публика, за коју се пишу све те ствари, још толико детињаста, тачније рећи још у детињском добу толико, да јој се мора говорити у сликама, као да она идеју исказану непосредно и с уметничким даром не може да свари? Ако ми се одговара да је ту у питању цензура, 1 рећи ћу: онда је боље и не писати него писати Езоповим језиком, јер аутор постиже и сувише мало са својом намером. Што је бајка израђека ленше, што више уметнички, тим пре и тим више публика заборавља њену садржину, тим се више опија лепотом излагања. Не каже се узалуд да Салтикова са задовољством читају, тако рећи гутају баш они људи који су предмет његове оатире; зар је реткост видети кога државног, или кога му драго другог саветника, затуцаног назадника и човекомрсца, који умире од смеја читајући „Свињу која тријумФује", ила „Злосрећнога мрена" или још на пример „Играчке" итд. ? Само непосредна отворена сатира као што је „Тешко паметноме," као што је сатира Гогољева и Остров«кога, чини на друштво онај утисак на који аутор и смера. Узмимо једну од по идеји најбољих Вагнерових бајака „Чика Пуд." Сваки се читалац и нехотице пита: кога представља тај чика Пуд ? Што се под тим именом подразумева, какво је то болно нитање, — то је јасно; али ја сам слободан у избору питања док сам аутор не каже да је и за то нотребно прочитати Салтиковљев „Замршен посао." И, доиста, тек тада идеја ове бајке ностаје потпуно разумљива. Не мислим на децу: деца овде не само да неће просто ништа разумети, него ће чак бити неправична према личносги о којој се у бајци го1 Писац нисли на руску цензуру.