Prosvetni glasnik

38*

школски литолис 575

рђаво схватање патриотизма и просто невршење дужности, за коју је чиновник плаћен. Најбољи је патриотизам: савесно радити новереии посао, вршити своју дужност и ученике навићи да то и сами чине, а на јавне послове утрошити сувишак времена који преостаје од утрошеног на први ]>ад, за који је наставник плаћен. Сваки посао друкчије рађен није патриотски и од штетеје по државне интересо, који се не!ће унапредити друкчије до савесним и преданим радом. Исгина, и у другим заводима пма наставника, који исто тако не врше правн свој посао и свој рад правдају заузетошћу „крупним државним бригама" и радом на ,патриотскпм пословима", ади као што ово не треба одобраваги и новлађивати, не троба ни оно прво, и ако се од ученика мислпједнос дана имати вредне чланове друштва и раднике у државн и у породицн, треба им у душу унети на првом мссту дужност н навићи их на рад. Без тога неће бити ни друштва ни породице нити државе! Што јо бил.о свега овога, као и оног неуснеха у настави, узрока треба тражити у првом реду у немару наставника, у њихову неисиуњавању дужности. Овога пак не би било у толикој мери, да је школска управа више рачуна водила о интереспма игколе и ради тога водпла нмдзор над радом наставника. Али ни ова нс би била таква, да је највиша иросветна власт, Министарство Просвете, ноклонила пажње заводима, које од Министарства одваја најобичнија дрвена ограда. Јер да су од иајвише просветне власти, која није бала необавештена о овом нераду и нереду, учинила потребних корака према управи В. Ж. Школе н Ж. Гимназије, ова би морала тачније свршити своје дужности и нашла би начина, како да паставнике упути на посао, за који су пдаћени, и тада би успех несумњиво био бољи, и што је најглавније: ■одвојио би се радни елеменат од нераднога и онај што вреди од онога што не вреди, те би и Мннистарство знадо што му треба даље чинитч. Исто тако Министарство није поклонидо иажње другом једном замашпом питању, које се тиче наставника ових завода. То је питање положаја и награде тих наставника. Јер подожај наставника женскиња, који чине прави наставнички кадар у овнм заводима, није нимадо завидан. Нарочито није завидан онпх с потпуним квалиФикацијама. Јер док наставници мушкарци с таквим истим квадиФикацијама на пр. после осамнаест година службе имају 4800 дин. годишње, женскиње равно њима по квадиФикацијама и по послу има само 2500 дин. Још јаднији је пак положаЈ наставника других категорија. Тако из једног табеларног прегдеда, што је преда мном, видим да постоји хонорарни наставиик, који већ тринаест година ради стадно у В. Ж. Школи и као награду за свој рад и данас има — 600 динара годишње. То је таман: ни живети ни мрети! Овим иитањем, у име правде и човечности, треба да се позабави Министарство, те да питање подоагаја и награде наставника женскиња В. Ж. Шкоде и Ж. Гимназије постави на правичнпју основу. Али ако Министарство Просвете није досад ништа предузимало за побољшање подожаја и награде наставницима — женскињу-у В. Ж. Школи н у Ж. Гианази.ји, тпм се ни мадо не може правдати нехат ведиког броја наставника у вршењу праве дужности њихове, неуспех у раду п горе нобројани недопуштени поступци, штетни и по умно н по морадно образовање ученица. Они знају под којим су ногодбама ■ступили у државну службу и какву су дужност примиди на се, као