Prosvetni glasnik

РАДГћА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

935

најпре о особнпама добра стила: једрини, лакоћи, истинитости и т. д., наводећи погрешке тек на другом, споредном месту, и доказујући све прозним примерима. Оад би најприродније било прећи на само градиво, на унутрашњу страпу, али, као што рекосмо, писац то не чини, него прелази на иоетски стил, који је сувише развучен и исцепкан на многобројне одељке и разделе с многобројним Фигурама и тропима, а уз то са широким и нејасним одредбама. Дефиниција Фигура и тропа је и погрешна (стр. 29). На што толико многобројни називи за Фигуре и тропе, претрпавање појмовима и називима, кад се. добар део тога данас сматра за граматичарско ситничарење (оксимор, антиметабола, апосиопеза, симплока, параплерома, синисеза) ? Дко се пак хтело навести што више Фигура и тропа, онда није требало губити време на објашњења него их нросто поређати једне за другим, без оноликих силних класиФикација. Зашто правити еувишне рубрике н класиФикације, која само смета? Тако нпр. Фигуре за кретање и заустављање итд. (стр. 47). Због те класиФикације нисац понавља казано: стр. 48; плеоназам, таутологија и т. д. о чем је говорено стр. 19; стр. 49: инверсија, о чем је говорено стр. 24. Метрика и ритмика је доста слабо обрађсна, и ако је развучена. Сувишност о акценту треба одбацити, а унети више учења о такту и модерном стиху. Много би се иомогло изучавању историје наше књижевности, кад би се говорило више из историје нашег уметннчког стиха, од Луке Милованова и Мушицкога до даиас. И говор о строФи и разним облицима њенпм као и о разним облицима лирских песама (рондо, мадригал и т. д.) могао би бити опширнији. И овде би било најприличније с Форме прећи на садржнну, на поетику, али због одређене систематике он иде даље на стил реторски, ко.ји је штампан ситним словима, и као забачен, да и тин покаж.е, како је то несамосталаи стил, што ни пајмање није тачно. Други је део реторика, којој смо већ у начелном говору замерили што се није бавила свестраном прозом. Он се у овом делу бави најире реториком у ширем смислу, у коју ставља само научну прозу, и реториком у ужем смислу — беседништвом, а тек у додатку (п то к прпповедној прози. к набрајању само Факата) ставља оиис и карактеристику , место у опште о леној прози. На дугачко п на широко бави се исгоријом: како се сабира и испитује грађа и пише новесница, што ее све могло прећи и у неколико редака. ТсГ-улраво и не сиада директно у теорију књижевности. Еакво је ловесничко испитивање (83 стр.), ствар је науке и научне методологије, а не књнжевне аналш.е. Део о научној прози (89—96 стр.) такође је излпшан а и нетачан. Деоба на: пршговедну—објективнуи научну—субјективну прозу није основанаПо чем се нпр. иисац историје разликује од ма кога нисца друге науке или научне расправе (зар нема п историјских раснрава?), како но овој кн .изи излази? Зар скунљање Факата, објашњавање, довођење у узрочну везу и извођење закључака (нпр. је ли Вукашин убио Уроша пли није?) не иретпоставља тако исто субјективну радњу иишчеву, као и код ма које друге науке ? Сем тога, да ли је субјективност и код оне друге таква, каква је, рецимо, код иесништва, или она излазп из саме природе Факата? Место опшнрног говора о писању научне расправе у онште општим п иеодређеним Фразама, боље би било да се ограничило на једној конкретној теми, у оквиру ђачких задатака, показати како се иишу и састављају ђачки задаци (Г аг1 <!' есгхге). Теорпја прозе треба да поучи ђаке не само како ће ућп