Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРООВЕТНОГ САВЕТА

363

променама, п штампају, у нас се често без икакве нотребе лрерађују, ш,то често нпје нншта друго него кварење, на се то сматра као неки рад који треба признати. Још је горе што се такве ствари никако и не траже. Лен напредак у том погледу чнне нове чжганке од г. г. Љ. Протића и В.1. Стојановића. Ади се на нови иравац, који су оне указале. у нашој дечјој књижевности никако пдп врло мало угледа. Као што се не указује никаква пажња нашим признатпм прозним писцима, исто се тако у дечјим књигама без икаква разлога нзбегавају и песме нагаих бољих старијих и млађих песннка, па се по што ио то састављају тобож нове песме, у којима су, у самој стварп, све стари мотивп, само пзнесени у горој, неуметничкој Форми. Тако су некп на силу Бога посталп дечји песници. Међутим, поред тога што су и садржпном и Формом бољи старији песници, још би се на овај начин деца упознавала с прпзнатим књижевницима нашим, чија би се имена и дела тако чувала од заборава, а и деца би се за рана уводила у лптературу. Ако се пак наведе за разлог да су ти писцп опште познати, па да су ирема том и застарели, то, ире свега није тачно, а друго то никако не може вредети за децу, у које су сваке године све нове генерације, те којпма су, према том, то све пове стварн. У осталом, тако раде и Немци и Французи са својим знатнијим књпжевнпцима, чинећи изборе из њих (тогсеаих сћо1515, Безезигеске), и сав се њихов рад састоји у том како ће деци учинити приступачнијим разне нпсце, без пкакве претензије да створе нешто тобож ново или да старо иатворе. Неправилно је и изговарање на сиромаштину наше литературе, јер бп се скоро за све наше дечје књиге могла рећи она Лесингова: да у њнма има и много доброга и много новог, али да је штета само гато често добро није ново, а ново није добро. * * Забава је п у овој књизи двојака: прва би бпла непосредна, она у стнховпма и прозп, дакле поезија, а друга — забава која долази од занимљпвости самога предмета, дакле чланци ариродописни, геограФскп итд. Прва забава, која треба да је најшира п најзанимљивија, а уз то увек с правом моралном тенденцијом, у овој је књизи доста слаба. Песама пма само иет (Мали добровољац, мехур, примерна деца, мали евирач, у пољу), и све су од једнога песника, Глигорића, и то ће свакако и самој деци дотужати. Глигорић спада у средње дечје песнике, и несме му често представљају само звучне, па чак и незвучне Фразе. Ниједна не чини утисак дубљега осећања и бољега познавања дечје природе. Он подражава, додуше, неки пуг с успехом, Змаја, и то му је све. У свима песмама су веома стари мотнви, који се налазе у свима дечјпм листовима (нпр. Мехур, добра деца), неке су и иропустиле моменат (Мали добровољац: У десној ханџар, у левој шара, у срцу иламен огњена жаџа!). Мислимо да лажне патрпотске тираде нису више ни за децу, јер је крајње време да се једном отпочне истинско васиитање у свем. Неке иесме као да су издиктовале добивене већ готове слпке, место да бива обратно. Не бп ли боље, да је место ових пет сумњиве вредности песама узето пеколико песама од Змаја, Грчића Милелка, Ненадовића или се потражпле у Невену, Голубу п другим дечјим листовима, уз неку краћу народну јупачку или лирску песму, а могла би се узети п понека места из Бранка, Његоша, Јакшића п т. д. Забаве у прозп, дакле прпче, све су у старом жанру. У свима њима мало је онога што је епско, што децу највише занпма, него су то празне фразе са поукама, које п сувише штрче {Стари ратник, поранио одоцнло,