Prosvetni glasnik

406

1ГРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

гииназијама, да младићи у време развијања врло много седе. да се због многог учења из књига кваре очи, да загушљиви школски ваздух шкоди општем здрављу, да је број способних за војску баш међу образованима све мањи, итд. Главну кривицу ја приписујем модерним приликама времена а не ретко и родитељској кући, ади по нешто је ипак истинито и у оним прекорима. Много неће од тога изменити ученички излети, али требало би и због овога гдедишта овда онда предузети по неки излет и, где то допушта задаћа наставе, водити учепике у поље. А још више духовна хигијена тражи такво освежавање и ослобођавање од притиска свакодневне наставе, тако нешто ванобично поред обичнога. Кад би родитељска кућа ч увек вршила своју дужност или би је могла вршити, кад би се пре свега недељни празнидч увек правилно употребљавали на телесно и духовно освежавање, било би добро; али колико мало родитељи имају времена и разумевања за то, колико је много младића већ изгуОило вернога Ментора, за колико њих школа мора бити све, а ван ње су остављени сами себи или се наводе и на уживања, која су штетна за детињу исиху. То су дакле опште педагошке користи, које се има.ју од ученичких издета; а сад да пређем на дидактички успех, који смемо очекивати за наше научне предмете. Међу њима мучно да је један, ко.ји не би могао добити очигледношћу и опажањем. Ми нећемо да задунемо мртво научно градиво, нећемо да поучавамо теориски, већ хоћемо да општи ниво образовања уздижемо степеи по степен, а за то је потребно, да ученици добију јасне очи и да науче да сами виде, опажају, огледају у свима предметима. Што се тако стече, држи се сасвим другачије; оно даје утиске, који могу трајати кроз цео живот. Ми смо преплављени наставним средствима сваке врсте анарочито се много употребљава скиоптикон. Ну ми нећемо да прецењујемо ова средства; и скиоптикон има својих великих незгода, нарочито кад се чешће ради с њиме. Нећу да говорим о том, да су на овим предавањима са сликама ученици још јаче збивени један уз другог него иначе, да замрачивање и затварање собе погоршава ваздух и да очи пате од промене светлости; поврх тога је посредна очигледност непотпуна и једнострана: недостају поуздани односи величине, већнном нема боје, а осветљење је сасвим неприродно, јако, као кад би се све видело у бенгалској светлости. Дакле, где год је могућно, напоље у природу, на слободан ваздух, ка самим предметима, ка оригиналима! Да ово најпре вреди за природне науке, није потребно да кажем нашим ириродњацима; та они су једини који барем у већини гимназија марљиво излазе са својим ученицима у шуму, у поље и барушгину, где се камен ломи и угаљ вади, а и у ботаничке вртове, у менажерије, у акварије и збирке, до којих могу доћи. Али само не треба то да престане у нижим разредима; требало би да Физичар настави