Prosvetni glasnik

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

1129

којима би се одликовали радниди у њима, докле се не би издејствовало и законодавно решење, да се тај рад и материјално награђује. Све су друге мане биде споредне, а но нешто је изношено и без смисла, тек да каже наше бирократско, и да не кажемо десиотско, схватање шкоде и ученика. Јер кака је, на пример, то мана њихоиа, „што дангуби редовна школа" ? Зашто то није добро, што у њих долазе „момди за женидбу и дево.јке за удају", кад на другом месту долазе жењени и удате, па им то ништа не смета да уче и научо што хоће; јер то још није сгарост која. не нрима, него младикство и нре младачко доба, које све прима, а уме још боље денити и мислити од доба нре њега. Зар је и то неки разлог против њих, што је неки од ученика донео и револвер у школу? А шта би било „господину", да га поучи, како се рукује њиме, те да се не би десила каква несрећа? Како би тај господин своје свршене ученике извео негде и на стрелиште и учио их да гађају нишан, и да ли би му онда бежали из школе ?!... Многи наводе за разлог нротив ових школа и то, што • су ученици боси, поцепани, прљавп и невасиитани. Па ми, кад бисмо иа опо гледали, морали бисмо отпустити нола ученика и по гимназијама и по основним школама. И, зар боссме, голоме и прљавоме није погребна светлост, зар он може без знања у животу; и није ги још већи севап спасавати баш те беднике. А неваспитани? 0, Боже; па зар хоћете да вам дођу васпитани?! Па шта бисте ви онда радили? Што би вам онда долазили ? И шта бисте ви рекли о лекару, који би тражио, да му долазе здрави људи, па се љутио што му долазе болесни! ? Баш та неваспитаност њина и јесте доказ, да је траљаво оно што даје основна школа, и да су ове школе потребне, да је допуњавају; и што је ово „неваспитање" њихово веће, то су онс иотребније... А што се у школу силом „дотерују", знак је прво, да их газде и мајсгори нерадо дају (а кад је то у радне дане, онда то није ни чудо), а друго, да. их школа не привлачи, било с тога што основна школа није била кадра да у њих пробуди интерес за науком, било зато, што им садања настава не пријања за душу н срце. И место да ману тражимо у овоме, па да је поправљамо, отклањамо и лечимо, нама не ваљају ђаци, па их зовемо шкартом и мангупима „љагом за школу", „поругом за науку" и „увредом за школску светињу"!!.. Закон о народним школама после шеснаест година, сасвим раз ложно, унео је све новине, које су сазреле у току времена, задржао продужне школе и уклонио многе мане у уређењу њихову. Унраво он их није ни уредио, него их је ставио на потпуно самоуправну основу, да их сваки крај, свака школа или школски одбор уреди арема месним аркликама како хоће. Зато ни програми нису прописивани, него је свуда предавано оно што је најпотребније; и вроме предавања, као