Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

1147

■чмена мождина, ганглиски чворови и тд. На цедој новршини тела неке животиње иди човека налазе се т. зв. чулни органи, који служе за вид, слух, такнуће, мирис, укус. Ови представљају окрајке извесних неурона, који су нарочито и посебице подешени за пријем одређене врсте надражаја спољнога света, као притиска, бола, температуре, светлости, звучних таласа, хемиских испарења итд. Комплекси надражаја, т. ј. уређсни сложаји од надражаја н. пр. светлосни зраци неког посматралог предела, погађају у одређеном распореду наше чулие органе, те их неурони у истом распореду саопштавају мозгу. У неуронима мозга они остављају неку врсту Фотографије, ако се тако сме рећи, која се назива сликом сеЛања или боље, по Семону, енграмом. Преко целог дана се наш мозак, овако пуни енграмима. Ови се чувају и, кад се новим сличним надражајима понова оживљавају, а пажњом осветле, они се изнова оснаже и уједно буду свесни. Овај последњи постунак назива Семон, уонште, екфоријом. То је оно што ми у себи самима познамо као сећање. Овако дакле ради наш мозак, наше мишљење: енграфијом иди уписивањем нових комплекса енграма, н аиховом непрекидном екФоријом. Кад се енграми хиљадама пута обнове у току генерација, они се најзад учврсте и посгану посгунно наследни у некој животињској врсти, градећи тако поменуте наследне иодобности и инстинкте. Укупност наелеђених енграма назива Семон наследном мнемом, а зоир стечених за живота, јединке стеченом мнемом. Ну има и друга једна врста неурона, која се из мозга, кичмене мождине и ганглиских чворова упућује ка апарату за кретање човечјега тела, у облику живчаних влакна. То су мишићни живци. Кад наши мишићи извршо хотимичне и уопште уређене покрете, то није тада њихова заслуга, већ се оснива на појачању уређених надражајних комплекса, што им се саопштавају од пеурона можданих. Цео распоред наших покрета, н. ир. у свирача на клавиру, у говорника, или у опсенара, изради се већ у великом мозгу испод свестк, па се уређен саопттава мишићима. То је укратко животни механизам нашег живчаног система. т. ј. нашег осећања, чуствовања, кретања, мишљења и хотењи, дакле и наше душе. То исто важи и за животиње. Да је то тако, излази већ из основне чињенице: да духовне подобности животиња иду у корак са сразмерним развићем њихова мозга. Изречно велим сразмерним, јер прост покрет или чулна површина потребује много више неурона у великих животиња него ли у малих, тако да је величина мозга условљена не само сложеношћу душе, већ и масом осећајних површипа и кретања. Тако је н. пр. мозак неког малог, интелигентног псетанцета апсолутно мали, а.ш релативно већи него ли мозак у вола. Из чега се дакле састоји психологија или наука о души?