Prosvetni glasnik

142

ПРОСВЕТШГ ГЛАСНИК

зирно рушење моралних захтева је знак неустрашивог и јаког младићског духа. „Ја нисам мишљења, да настава фидозофскс Етике може увек да спречи то, али ииак она може да олакша оријентирање у овој области, у колико показује да разлика између добра и зла, између правог и неправог није, као што то учи стара и нова соФистика, ствар нечије воље и случаја, већ да је ирнродом саме ствари стављена (не У-евм, већ угЈвЕ!,)-, она не почива на заповесгима и забранама неког спољнег ауторитета, већ је она у твоме сопственом духу заметнута и образложена ? И, заиста, зар се овде не намеће питање: дали би било пробитачно оставити васпитаника самом себи онде, где он понајвише треба вођсња и упута? Држим, да је одговор на ово један: не смемо га оставити! Оставимо ли га, онда смо оставили широм отворена врата за свако објашпепе у том иогледу, које може иотеАи и од њега самог, и ма од куд са стране, нарочито кад изаЈје из школе. Да се задовољи тај теоријски интерес, који се јавља још у школи, и да се омогући иредохрана од моралне кризе у доцнијем животу, а у случају ове иотиора моралним начелима, - потребно је, дакле, да у највишем средњешколском разреду дође настава ФнлозоФСке Етике. Она ће, иолазеЛи од ученичких моралних иринцша ире&и на терен исиитивања модерне филозофске Етике и иокушати, да отуда, и елужеЛи се методама ове, третира и санкционише те иринциие. Доказавши научно, на чему се оснива. општа обавезност нојма највишег добра, који стоји на врху система моралних појмова у њиховом духу, она ће и дедуктивно, т. ј. на основу тог доказаног принципа. највишег добра, и индуктивно, т. ј. служећи се методама извођења модерне Етике, показати на основу чега се и осталим моралним појмовима придаје карактер принуде и опште обавезности. Можда. би се могло рећи: „Ако је моралистичка настава текла нормално и постигла жељени резултат т.ј. постанак моралне аутономије васпитаникове, нарочита етичка страна је излишиа". На ово би се могло одговорити, да је тако савршен успех и код свију васиитаника из многих узрока (индивидуалност ученичка, средина у којој се креће, сама настава кад је неправилна) редак случај; друго, нека се и претпостави, да .је у свију ученика развијена морална аутономија, ипак с обзиром на тешку моралну кризу, што је код свију безизузетан случај, и ова (морална аутономија) захтева, грубо речено, иодуиирача. И тек онда, кад васиитаник ради морално зато улто , благодареЛи ире свега силини својих моралних осећања, друкше не може да ради, и, кад ради морално, зато што зна, да друкше не треба и не смб да ■ради, можемо се надати да Ле, кад га иустимо из школе, среЛно изнети главу из моралне кризе.