Prosvetni glasnik

ПМКАЗИ П ОДЕНЕ

423

пошхо јо н школа позвана да узме удела у решавању истог. Срсдства, која се васпнтачу пружају да бп могао васпптаника приближити највишем васнитном задатку јесу настава н дисдинлина. Настава утиче на васпитанпков мпсаони круг, објашњава га, нсправља и нроширује. Дисциплина има да се стара, да стално и трајно утпче на. вољу и поступак васпитаников помоћу увиђавностп, која се добпја наставом. Дакле, од школе се тражп да потпомаже плански удешено развијање морално-релнгијског карактера. Хартман сматра да то школа може постићи васпитном наставом као најглавнијим средством. Хартман овде објашњава нојам моралЗо-религијског карактера као главног задатка васпитања, који у себи обухвата јаку моралну вољу упућену у правцу пет етичких идеја Хербартових. За васпитну наставу изводи он овакву одредбу: то је онанастава, које целокуино образовање мисаоног круга васиитаниковог ставља у службу образовању моралнорелигијског карактера. Трећа глава занпма се интересом (мар). Свака настава даје извесно знање које је само по себи сума савршених, јасних представа. Ако је при томе само оволико доста, онда се из тога не може разпити нпкаква воља. А са знањем може да се веже двоје: трајно, унутрашње оцењивање предмета, на којп се ово процењквање односи и трајна самосталност у дотичној области знања — а то је оно што Хербарт назива интересом. Према томе Хартман карактерпше појам интереса овако: унутрашња оданост ка предметима знања у свези са сталном тежњом, да се не само јасно одржи, већ и да се уреди увек савршеније. Према томе значп да наставом илп боље рећи учењем има да се ствара трајно интересоваље за предмете знања. Дакле наставну грађу тако изабрати и пружити је у таквом облпку, да она стално код слушалаца буди пажњу. Треба дакле уколико је год могућно више олакшавати примање и нристајање новога; укратко, ваља чинити све да се поново буди воља за учењем. На питање одкуда ће васпитач знати да се иобудило и да се одржава у младим духовима право интересовање, одговара Хартман згодним Хербартовим речима, да кад ђаци не раде радо нема оиога, што ваља да буде у противном: интересовање је ту, јер је оно иотстрекач за рад. Четврта глава износи психичке услове за постанак интересовања. Интерес је као свеза између знања и воље од велибога значаја за васпитну наставу. Зато што је интерес веза и сматра се као песнички ток, јер представа (знање) свезана с осећањем јссте воља или то што се интересом зове. Да би се добио јасан појам о законима живота представа Хартман прегледно на основу Хербартове нсихологије, која представе сматра као нешто најпрвобитније у души, изводи групирање представа, узимајући као основ за такву ноделу њихову садржину: квалитативно једнаке и квалитативно неједнаке иредставе. Ове последње могу бити: а, дисиаратне (разнорадње) или неупоредљиве и б, контрерне (супротне, противне) или поредљиве. Узајамни однос ових представа бива на овај начин: а, једнаке се представе сједињују у једну представу, која по јачини премаша све представе из које је постала ■— то је иотиуно стаиање (комплпкација); б, диспаратне се представе сједињују у сложену представу при ј.едновременом сретању у свести —• и овде је иотпуно стапање; в, контрерне се представе иреиоручују узајамно т. ј. оне делају једна против друге и због тога ишчезавају из свестп делимично или сасвим — овде је сложена представа из које се јавља неиотиуно стаиање. Дакле, при овоме једна се представа потиекује другом, те С9 ова помрачава. Ова се помрачена представа може