Prosvetni glasnik

432

Десета глава овога одељка говори о удешавању насхавног нлана прелха резултатима испитивања. Сем плана овде се износе најважнија гледишта и за обраду његову. Хартман под утицајем Хербартове педагогике, имајући у виду крајњи циљ васпитања и наставе развијање морадно-религијског карактера, одмах и ставља захтев: да се наставни план има иодредито у свима основима и извођењу стављеном смеру васпитања и наставе. Еао основе наставног илана означио је, као гато је већ наведено на једноме месту, /чешАе и сазнање, као два извора из којих нроизлазе представе. Међу вима означено је као вођа исторнјска груна предмета, стога Хартман и каже да нема боље грађе за школску наставу од библијских ирича. Историске грађе има двојаке: ироф&не и религиозне или: басне и библијске приче, Цилер, а с њим и Рајн придаје велику важност баснама у иочетној настави. Међутпм то њихово гледиште изгледа да није довољно оиравдано бар с иогледом на неразвијеност (духовну) деце I и II разр., јер басне треба најире добро разумети, па онда их препричати. II Хартман се не слаже у свему с њима. Он издваја свега иет басана згодних за обраду, али опет он вели да је боље иочети с библиским причама и то оним из новог завета: Рођење Христово па све до његовог распећа на крсту. За ово своје тврђење Хартман не наводи никакве зазлоге, већ само вели, да треба ово двоје обрадити, али никако удоредо. Нама пак изгледа, да би боље било, да се удесе обични дечји доживљаји, који би много боље потпомагали интвресе учешћа него неразумљиве басне и историја живота једног чудотворца (!) — као што то беше Исус. После тога ми не сматрамо, да историскн предмети могу имати у настави и животу уопште превагу над дриродним. Чести излети с иочетницима, поред тога што много шире круг њиховог сазнања, они још пружају доста прилике за потпомагање и развијање и интереса учешћа. Хартман каже да природни предмети треба да дођу као иотребна доиуна басана и библиских прича. Ваља их, вели, једновремено обрађивати због тога, што дух потребује допуну за свршавање започетог мисаоног круга. Чудно ! Овде је Хартман пзвео само једну лепу игру речима. Откуда би могли природни предмети допуњавати религијска чуда! У вези с овим једанаеста глава износи грађу за наставни план стварне наставе у I равреду. Еако се ово више односи на немачке прилике и.школе неће имати интереса за нас. Дванаеста и тринаеста глава бави се изношењем даљих допуна Хартманове анализе дечјег мисаоног круга. Поред осталих овде се истичу и три слике г. Рајичића, затим се наводи обилан рад Тробића, директора грађ. школе у Рохлицу и др. У иоследњој глави износи Хартман с оиштим непоменама методе дечје нсихологије, пошто сама анализа дечјег круга мисли има посла с њима. Дечја психологија као наука постоји од онога доба, од када је опажено, да се представе, осећааа и воља, те три Функције духовног живота, разликују код деце од оних код одраслих; од тога дана почело се више водити рачуна о дечјим подобностима: постада је дечја нсихологија, засебна област рада. Он се креће као психологија, стога се дели на чисту и иримењену науку. Чиста дечја психологија, тежи за савршеношћу и самосталношћу у својој .области. Промењена зове се још и педагошка дечја нсихологија. Дечји се дух испољава као представа, осећање и воља, те је и дечјој психологији задатак: утврђивање и испитивање ових духовних појава. Она се служи извесним методама као и свака наука уопште. Најважнији извор психологије јесте самоиосматрање, које код деце не може бити због тога, што она