Prosvetni glasnik

НАСТАБА И КУЛТУРА

ако то није тешко. Више се уиотребљује метода која се састоји у томе да се урежу у дух ученика речи-прототопи, свака са по једним гласом Франдуског језика; оне служе, тако рећи, као обрасци. Те речи записују ученици у једној нарочитој свесци, или их сам наставник забележи на једном картону који стално стоји у разреду. Као природна последица овог система с речима—прототипима јесте проучавање свију начина на које исти глас може да се ортограФише у Француском; то се нарочито често ради у Аустрији. У најновије доба почиње у немачким и аустријскин шкодама да се шири употреба ФОнограФа, да би ученици чули добар изговор и коректан говор. После гласова, или јога боље заједно са гласовима, долазе речи: проФесор изговара једну реч коју ученици понављају, или напише другу коју читају појединци или цео разред у хору; кад је изговор погрешан, наставник показује ирави глас на картону, и цео разред мора да понови тачан глас и целу реч. У осталом ретко се кад дају ученицима за изговор усамљене речи; то су обично мале просте Фразе, чији су сви делови проучени најпре за себе и из ближе. Отуда потреба да се деца навикну готово одмах да изговарају целу фразу, тачно и течно, правећи везивања како ваља. То се постизава ћџ различне начине: Фонетиком, пишући гласове а не слова (али се тај начин, као што смо видели, ретко употребљује); дајући исто тако ученицима за учење на изуст мале песмице, што је нарочито корисно да би се научила везивања (у Аустрији, међутим, прве године, радије се даје проза). Опште правило је ово: да у првој а често и у другој години наставе, ученици не прочитају ни једну Фразу коју најпре није изговорио наставник; покаткад чак он изговори најпре речи теже за изговор и да их ком ученику да их изговори; у сваком случају, он не допушта да се продужи читање пре но што се једна Фраза не прочита коректно и тачно. У осталом, чак и у највишим разредима, наставник често најпре сам прочита Француски текст. И диктанда служе исто толико да ученици вежбају уво колико и да покажу своје знање правописа, под условом да се проФесор не жури сувише да изговара разговетно и да удеси ствар тако и да и само исправљање буде од користи по ученике. На тај начин ученици уче и Француску интерпукцију, која је, као што је познато, толико различна од немачке. Из свих тих разлога диктанда се често дају у Немачкој и у Аустрији и у највишим разредима. Заједно с тачним изговором, дете учи известан број речи. Ученицима се најпре кажу сви изрази који се тичу њиховога тела, њиховог одела, учионице, разних нокрета које они могу да праве. Сваки пут када се наиђе на коју нову реч, њу најпре понови један ђак или више њих, затим цео разред, и онда се напише на табли, покаткад Фонетичком ортограФИЈом. Наређује се једном ђаку да отиде до врата,