Prosvetni glasnik

НАСТАВА П КУЛТУРА

541

Није ретко ни да се деци кажу главна правила о роду именица. Исто тако, чим се прилика укаже, један гдаго.1 доводи се у везу с именицом која је од њега изведена, или обратно шш уопште с ма којим изразом, с изразима који значе то исто или супротно; у извесним заводима, оваква вежбања о речима праве се после сваког задатка. Помоћу оваквих различитих поступака млади Немци успевају да могу читати готово течно, чак и у гимназијама, Корнеја или Расина, а. кад изиђу из реалних гимназија или реалака, да могу водити разговор о ком обичном предмету. Али, да би се то постигло, потребно је још једно посредно средство које ће довести у везу те расуге појмове и дати језику жељену корекцију: потребна је граматика. Граматика се учи полако и, уз то, систематски: нико се не задовољава расутим знањем; нигде се граматичка правила не остављају случају, како се кад да њих наиђе; свуда је настава методична. Има извесних разлика у предавању граматике између истоветних завода у Немачкој и Аустрији; то долази отуда што ни цил> наставе живих језика у те две земље није исти, као ни време које проФесори имају па расположењу. У Немачкој као и у Аустрији, парти.је које, у настави Францускога, иЗгледају тешке јесу, у морФОлогији, множина сложених и личних именица и страних речи; у синтакси. нарочито индиректан стил, слагање времена тананије партије о слагању партицита и одрицање: те се ствари остављају за више разреде. Најзад граматика се учи индуктивно, сходно духу целе методе ; на тај се начин, уз т.о, приморавајући ученика да изведе правило из примера које треба да доведе у везу, развија у њему духовна активност и наиор за размишљањем. Али дете успева у томе само тек после извеснога времена; уз то кад се држи строго овог поступка, на тај се начин губи доста времена, нарочито у вишим разредима; отуда се, кад затреба, неоФилолози у Немачкој и Аустрији сауже, без скрупула, дедуктивним путем. Што је важно, то је да иравилна морфологија и основне ствари из синтаксе нису у очима ученика, нешто хладно и мртво, већ жив облик мисли које су они сто иута чули да се исказују или их исказивали сами. Што се тиче замршенијих нартија синтаксе, оне су, без изузетка, учињене још замршенијима због начина на који се о њима предаје или говори у школским уџбеницима. Ту се не остављају довољно на страну ситни изузетци без важности, или се не нокушава да се подведу под један општи закон сва посебна правила; отуда се за ђаке јавља стварни умор и који би био у стању да огади посао младићима мање вредним но што су Немци. Ученици се лакше извлаче из неприлике научивши известан број типских Фраза, у којима су предвиђене и резимисане све тешкоће Француске сиптаксе које треба еавладати. За чудо је да се готово свуда ноклања подједнака пажња свима временима, чак и онима који се у