Prosvetni glasnik

524 ПР0СВЕТШ1 глдсник

ратуре постали мудрији и све више изискују. Душевно стање једног Сент-Бева, који је увек био на стражи и у неповерењу, ако још није поетадо универзално, бар сад није ни изузетак. Јер се прогрес може примити само ако се усвоји Факт: да учитељи посде извесног времена њиховог учења, налазе ђаке који их превазилазе и који имају, сасвим природно, научну свест коју су њихови учитељи с-ами себи створили тако тегако и тако касно. * Можда ће се читалац уплашити од слике коју сам му нацртао. Ако су захтеви методе такви, ако су они тако строги и тако многоструки, који је тај живот човечији који ће бити довољан да изучи француску књижевност? Без сумње ни један неће бити довољан за њено нотиуно познавање. Али оно што један човечији живот не може урадити, много ће живота то урадити. Историја Француске књижевности јесте једно колективно предузеће: нека свако принесе свој кам добро отесан. То неће спречити никога да, чита оно што буде желео зарад свог задовољства. Готово нема нарочитог предмета, сем малих нроблема учености, које ће моћи човек потпуно обрађивати вршећи све послове сам самцит. Са тог разлога треба знати оно што су други урадили пре нас. и поћи од стечених резудтата. Отуд излази, да је не могуће доспети до чега без добрих библиограФИја. Подела рада јесте једина рационална и плодна организација међу књижевним студијама. Свако ће себи задати задатак сразмеран својој моћи и своме укусу. Једни ће бити научари, који ће спремати материјал, вршити открића, критиковати документа, Фабриковати оруђа рада. Други ће састављати монограФИЈе писаца и књижевних родова. Трећи ће оиет покушавати велике синтезе. Четврти ће се посвећивати популарисању резултата који су стечени оригиналним радом. Не верујем, у осталом, уз пркос мишљењу Лангловљевом, да је добро да постоји потпуни разлаз између инвентариста и популаризатера, између оверилаца детаља и генерализатора. Детаљ се добро разуме само номоћу целине. Човек рђаво иопуларизира, ако не зна како се израђује познавање и колико вреди стечени резултат. Подела рада има дакле и своје опасности. С друге стране, живот је тако кратак. и човек врши само оно добро што ради с укусом и природним позивом. Подела рада јесте једна нужност било с погледом на зграду коју треба подићи, било с погледом на раденике које треба употребити. Али има једно време кад она није ни потребна ни жељена. То је време припреме. Ж-елети је, да на Универзитету младићи. који проучавају књижевност, буду вежбани ноступно у свима операцијама