Prosvetni glasnik

ДРИКАЗИ И ОДЕНБ

101

сиортови, нарочито, паметно схваћени „драгодена су школа очвршћивања, енергије ногледа. иницијативе. и хладнокрвности". И ручни радови такође су неоиходни, човек или жена неумешни „такође су несавршени као и онај који ие зна чихати или цисати". 2. Васаитање интелигенције —■ Диљ треба да му је „да ствара праве и оштроумне духове" а не „да нагомилава знање". И ко би могао не признати са Голтијем да су надметања „надметање намћења", и да је за велику већину ђака диплома „допуштење за заборављање". Нека се дакле потражи „да се дете упути што је могућно раније да мнсли само собом, што ће рећи да посматра, да гледа и слуша својим очима и својим ушима, а не очима и ушима оних који су као и оно, да суди према суду свога разума а не према суду других". A. У првом реду постараће се да ојача његова иажња. Има поред вољне пажње и она друга „спонтана", коју треба умети пробудити. Ова пажња проистиче из интересовања. Вешт васпитач, дакле, почеће тим што ће дете заиптересовати, задатак у толико лакши што је дете по природи својој љубодитљиво. Очевидно је да треба водити рачуна о подобностима: интелектуални обеди, каогод и они други, користе само онда „ако су са апетитом .апсорбовани", . . . и умерено, јер „прекомерно претеривање неодступно убија љубопитство". И Голтије се не плаши да назове „интелектуалнпм тровањем" превелики број година учења и нагомилавање наука које се натурају младом ученику. „Обдарени, додаје он, инстииктом очувања, којп се издиже изнад жеље за бриљантним пспитима, ученици наших данашњих школа раде само упола. На срећу, јер без тога ностали би прави идиоти". Смањимо трајање рада „да бисгио му увећали интензивност". Пре свега нека се и сувише не хпта: „прерано настављање је узалудно, каогод што је и опасно". „Интелектуално васпитање, нарочито у прво доба, треба да се састоји да научимо децу да запазе што више боја, површина, облика, итд. и да их пореде с другим разноликим предметима". Ова помоћ која се указује ненрекпдном посматрању дечјем апсолутно јепотребна. Нашто, противно овоме, ићи од апстрактног конкретном, зашто почињати „деФиницијама, правилима, принципима, који за ученпке немају никакве стварне основе?". „Тако је лако учинити експерименталнијом Физику и природне науке и илустровати предавања из историје репродукцијом слика, споменика, новаца" итд. изучавати земљопис у екскурзпјама, и напослетку заменитп непосредним додиром са урнек-делима из књижевности бесплодно проучавање ручњака. Напослетку се још изазива пажња и ревност ученика, показујућп пм корисност онога што уче, на тај начин што ћемо унети привлачности у наставу, мењајућп лекције, много питајући, апелујући на иницијативу ученикову, дајући му задатке по његовој оштроумности на пр. дајући му да решава проблеме. Поред свега овога остаје још велики део вољној пажњи: „треба себи увек учинити непријатност да се научи". Напор пажње, доброчин и нераздвојан, моћно је потпомогнут од научничког посматрања. Згодно је „навикнути ученика да посматра извесне детаље, како би их нотом могао тачно описати". B, Друга етана доброг интелектуалног васпитавања јесте : » навикавање на размишљање ®. У данашњем нашем систему злоупотреба меморије убија размишљање. Ученици знају Факта, Формуле ; они то непрекидно и понављају; а у којој их мери и појимају?