Prosvetni glasnik, Dec 01, 1912, page 101

1238

п.росветни гдасник

чања или спупиа до тачке мржњења тамо не допире његово око, јер као да нема чаробни талисман великих уметника пред којим се отварају све ризнице. А може биги да је све ово хотимично п да Манцопи као добар хришћанин, и не жели изнети дугаевнп процес до његових необичних покрета. Држећп своје личности под јаком религиозном контролом, он им не да ни да се т добру мпого понесу ни у злу сувише попиште. Пре него што би био истинит Манцони хоће да буде пристојан. Његов развратник дон Родрпго изгледа готово чедан према типовима исге природе у романима савременог Француског натурализма. Манцони не допушта у својим „Вереннцима" никаква осећања од велике експанзивости, ничега одвише бурног и јаког. Тамо нема ни шумног смеха, ни горког нлача, ни луде радости, ни претераиог оча.ја. „Све сос мера>", што рекао Кир .Тања... * „Вереници" су пространа књига, пуна свега и свачега, као какав источњачки безистан. Манцони, баш као онај Нушпћев Јоца Радуловић пз „Шопенхауера" воли да буде оиширан. „Вереници" су један мозаик састављеп из разних епизода; ту је преображај оца ХристиФора, ту покајање Безимепог; ту љубавни роман Гертрудин, једина слика у којој Манцопп престаје да буде религиозни занесењак и постаје готово скептичан лајик; ту побуна у Милану; ту куга и њен бес; ту рат и дипломатија; ту буран живот нлемића XVII века: ту нарави и обичаји тога доба; ту, најносле, љубавна идила Ренца и Луције! Дајесве то највиша и најчистија уметност па. постаје отужно, баш као Дамњапова чорба. Бар ја тако осећам, јер оно што ми се не допада у Толстоја не могу волетн пи код Манцонија. Таква епска опширност могла је још поднети у доба кад су књиге биле ређе а читаоци бесцосленији. Данас су књиге преплавиле свет, живот је постао разноврстан, време је врло скупо а послови јако разгранати. И у пауцп и у књижевностп треба се данас. чувати нагомиланости и излишностп. 'Греба ослободнти роман од свега што му је туђе и пенотребно. Велики принцип поделе рада користан је и у чистој књижевности. Шта ће роману филосоФска размишљања, детаљне исторнјске чињеницс. саопштавање научнпх идеја? Нека то остане философу , историку и научару, а романсијер нека нзноси сцене друштвеног и породичног живота, и нека запажа дупгевна стања својих личности. Често и најбољи уметници падају у погрешку да, као Толстој, саопштавају у роману службене рапорте и владалачке прокламације или, као Зола, износе готово секционе протоколе и клиничке записке. Све то прави роман табетичним. Свет и живот препуни су чињеница и Факата, алн треба умети добро изабрати и још боље конструисати. те да се роман не распојаси, пли да не постане сув, опор, коштуњав и чворноват. Нпкад се не може ром. нспјерима сувише нацрепоручити да буду концизни и да ее не машају онога што пм не треба и чему су невешти. Једнако и непрестано треба пм попављати Парасијеву реч: Обућар нека не иде даље од обуће! Јаша М. Продановик Веуие Ресјадодјцие, свеека за новембар 1912. годлне. Уменички дан — С1. Реггои«! — У облику иисма износи писац овога чланка своја дуготрајна разматрања о томе, како ђак средње школе проводи свој дан према данашњем наставном плану и налази, разуме се, да је ђак преоптерећен, и да би требало учинити нешто, што би се.