Prosvetni glasnik

1162

НРОСВЕТНИ глдсник

„најбољи је обућар онај, који од коже, што је аред њим, најбољу < бућу начинн" (Ариетотел). Ко зна за метод, зна за ред, за постепеност, за везу, за напредоваље без празнина и без погренгних скокова. Али једнога метода нема за све случајеве, па и за исте или сличне случајеве није увек један и исти метод најбољи. Стога ни најопштије норме за наставу не вреде увек у истој мери, значење се њихово мења према предметима, према ученидима, па и према способностима учитељевим. Не може се увек ићи „од простога к сложеном" (у јестаственицц н. пр. у почетној настави од ћели.ја, у језику од гласова или од корена), нити „од конкретнога к апстрактном" (сувише многа опажања могу шкодити стварању појмова и уопште развоју мишљења), нити од „неодређенога к одређеном" (често неодређено, нарочито у старијим разредима, има дражи, које ученике гоне да се задржавају на њему и размишљавају отоме; сувише много објашњавати, нарочито у појезији, погрешно је); као што се ни учитељ не може служити много обликом приповедања или нриказивања, ако осети, да нема довољно талентм за то. Учитељ дакле не може прогласити једну норму као „јединоспасавајућу", колико било да му се чини важном њезино значење, нити уопште сме ићи са својом методиком тако далеко, да она постане увештаченом, те тиме може бити омеће правилан и нриродан развој његових ученика. Метод ту може постати узицом, која задржава слободно кретање, и онда се њим постизава противно од онога, што се хтело. Такав учитељ чини насиље и себи (јер се усиљава, да што више методских норама примени, без обзира на природност наставнога тока), и предмету, и ученицима, ,Ко сувише много мисли, мало ће урадити, али с друге стране и онај, који сувигие мало мисли" (Матијас). Настава за учитеља није што је вода за рибу, није елеменат, у коме се или за који се родио, те да се уме одмах наћи у њему, и учитељи су, који несвесно находе оно, што треба, врло, врло ретки, ако и јесте број учитеља т;\ко огроман. „Педагогијски се геније појавио у историји ређе можебити но песник и сликовни уметник" (Дилтај), па ипак готово сваки учитељ мисли, да је од те врсте, несвесно можебити и стога, да бн себе ослободио дужности, да уђе у свестан однос с методом. Ово је нретерано истицање личнога и субЈективног момента тим опасније, што је сваки учитељ позван, да ради с другима и за друге на једном истом, заједничком циљу. Л -Ични се моменат не може, па не би ни смео отклонити, све кад би и могао (учитељ без личне вредности не може ништа вредити ни за наставу), и узме ли се поред разноликосги личности и разноликост предмета у обзир, то нам онда за заједнички рад не остаје ништа друго до једноликост у ностуицима. Методика или методска упуства треба да буду она веза, која чини могућнгм заједнички рад