Prosvetni glasnik

НАСХАВА И КУЛТУРА

445

најдепша и најдрагоценија успомена што нам је уопште иза Парнаса остала" 1 . Песници који су се код Л.емера скупљали били су оснивачи и редовни чланови парнасовског Сенакла. Притицање све нових несника код Лемера иосталојејош живље, кад је покренута Уметност, недељни лист, под уредништвом Ксавја де Рикара. Јер су готово и администрација и уредништво диста били пренети код Л.емера. Песници и њихови пријатељи су ту долазиди често, и у великом броју. Већина их је сарађивала на Уметности, која за неко време излажаше, сваке суботе, на осам страна. Било је ту стихова од Ј.еконта де Лила, Сили Придома, Катила Мандеса, Пола Верлена, и других. Али сем песништва, политика и друштвене науке заузимају у њој прилично места. Што се тиче самих стихова, они и ако беху \ погледу инспирације и песничке обраде врло разноврсни, ииак су показивали очевидну дискретност у осећаљима и савесно израђен уметнички облик. „Доктрина" Парнаса, ако уопште овде може бити речи о каквој доктрини, била је ускоро затим Формулисана. Неколицина ових песника били су већ и сарадници часописа Ја Ве^ие Сап^аг8Гз1е", што га је око 1850 основао Катил Мандес, тада дечко од својих седамнаест година. Његов часопис се обратио свему што је уметност могла пружити новога и екстремног, те је постао у неку руку средиштем груписања једнога новог песничког нараштаја. Тако су се ту могла наћи имена Т. Готја, Теод. де Банвнла, Шарла Бодлера, Вакериа, Сили Придома, Арсена Хусеа, Вилјера де Лил Адам, и т. д. Катил Мандес не хотећи да чини уступке укусу широке публике, ни да се задовољи каквим-таквим уснехом, потпуно је пропао са својим иредузећем. За кратко време, паје часопис престао доведавши свог оснивача у грдне материалне неприлике. Мандес онда постаде сарадник и пријатељ Рикаров. Али како ни Уметност није имала бог-зна каква успеха, то он предложи Рикару да претвори свој лист у врсту повремене публикације, која би доносила искључиво стихове. Кс. де Рикар пристане на предлог, Лемер га одобри као уместан, — и покретање једне повремене публикације би решено. Мандес предложи и наслов: Савремени Парнас, збирка нових стихова. Песници усвојише наслов, иако се томе противио Леконт де Лил, који га је сматрао бесмисленим. Прва је свеска (на великој 8°) изишла 2 марта, 1866, а последња — осамнаеста — крајем јуна исте године. Сем овога, била су још два Парнаса, који су наставили и допуњавали ирви: књига друга је требала пзићи 1869, нојеуслед рата била одгођена за 1871; трећа је објављена тек 1876. Првих парнасоваца било је на броју тридесет седам. Понајпознатији су од њих остали ови: ТеоФил Готје, Теодор де Башшл, Хосе-

1 1 ј . X. д,е ТсагЛ, Апа1о1е Егапсе е( 1е Рагпазве соп4етрогаш.