Prosvetni glasnik

444

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

интимнијим осећањима и у гдасном ошакивању своје замишљене несреће. II ти људи, којихјетма било тада, беху чак и врло рђави стихотворци. Облик њихових стихова био је иснод осредњега. То су били последњи заостаци од нреживелог романтизма. Њих је било, као што смо казали, у изобиљу: то беху „плачевне будале" и „разуздана церекала", како су их онда уопште звали. Њихова сентиментална и сувише лична поезија није се свиђала новоме нараштају : она му најзад лоста досадна и несносна. Надмева речитост и лирска разузданост, како је то тачно приметио Луј Ксавје де Рикар, биле су величанствене код Виктора Ига, али оне су постале заиста несносне код ученика који су врли у засенку од њега. Сасвим је природно било, да се, при таквим околностима, морала јавити реакција. Она је спочетка била скромна и ограничена, затим се иостепено ширила све док једног дана вије избила као гласно негодовање, објавивши и сво.ј књижеван мани®ест, који је био у ствари маниФест Парнасоваца. Побунили су се били махом млади људи, — нараштај који се развијао почев од 1830 године. Они су се сакупљали у разне групице и ироводили вечери рецитујући стихове, тумачећи их и расправљајући разна питања из области књижевности и уметности. Било је повише места где су се састајади, али међу свима била су од особите важности четири салона, у којима се управо и извршило груписање парнасоваца. Пре свега салон Леконта де Л.ила. Ту се састајало једанпут недељно. Већина походника беху млади људи, почетници у песништву, још неиздати, којима је бидо потребно покровитељство песника од тако неоспорног гласа, а који су му се, сем тога, дивили и волели га као највећег савременог уметника. Међу осталима, ту су се могли видети и Т. де Банвил и издавач Лемер. — Два друга средишта, много чешће посећивана, била су једно код родитеља Л. Ксав. де Рикара, а друго код Катила Мандеса. Нарочито је салон родитеља Рикарових био увек широм отворен овим младим људима. Мандес је био дошао једном са неколицином својих пријатеља на носело код Рикара, а овај му је опет са својим пријатељима вратио посету, и тако се извршило образовање групе, из које је имао да никне Парнас. Ово се спријатељивање Л. Кс. де Рикара с Катилом Мандесом учврстило године 1863. — Ускоро, па се јави и пасаж Шоазел, у којем се налазио чувени дућан издавача Лемера. Алфонз Лемер биојетада млад књижар, који је волео књижевност и неснике. Код њега, у приземноме спрату Л« 23 пасажа Шоазед, држане су сваког дана, од 4— 6 часова увече, седнице парнасовске. Јер се већ пео Парнас, иди готово цео, налазио ту сакупљен" 1 . „Све дегенде и све анегдоте које су о Иарнасу биле објављиване, говоре о овим вечерима, које су можда

1 7/. X. Ае ЈИсагЛ, Ееа РеШ;8 тетон-еа <Г ип Рагпаз81еп.