Prosvetni glasnik

ПАСТАВА И КУЛТУРА

447

Сви ови млади људи су суревњиво чували своју личну оригиналност. Они су се разликовали један од другога својим инспирацијама, својим схватањима, па чак и начином обраде, те је на тај начин њихово дело крајње неједнако и разноврсно. Треба само ставити једно крај другог имена Де Дида и Еопеа, Хередије и Верлена, Банвила и Придома, Рикара и Бодлера, и других још који стоје у пуној међусобној супротности, па ће се лако појмити како је имало да буде разноврсно дело ових песника. Уопште, парнасовци се нису много бринули за идеје, и теорије су их се слабо тицале: они су радили. Многи је од њих првим потезом нашао себе и до краја остао свој. „Парнас није био споразум духова ка заједничкоме идеалу, он је био више један истински сусрет уметника, са истом Формулом уметности" 1 . Парнас није имао много успеха. Није био примљен онако како је он то у пуној мери заслуживао. Штампа, којој су се оба оснивача најпре обратили ради огласа, показала се хладном и неповерљивом. Критика се држала гордо; била је снисходљива и неповерљива према овоме предузећу младих песника. Најгоре је било то што је и сама публика остала до краја сасвим равнодушном према делу парнасоваца. А било је код неколико писаца од утицаја чак и скривене мржње наспрам овога груписања песник&. Сент-Бев. на пример, био је гневан и незадовољан; он се ограничио на то, да их посматра с висине, као што издалека кроз нрозор посматрамо људе како пролазе. „Његова злобност, вешта уосталоме и толико лукава~да се показивала као благонаклона, умало што није укочила овај племенит песнички покрет. Ми смо очекивали од њега да испуни дужност, традицијама усвојену; а он то није урадио" 2 . Било је, напослетку, и отворених непријатељстава. И парнасовци су имали да издрже једну ,борбу". Њихови оглашени непријатељи били су они разуздани песници, што вероваху да настављају Ламартина и Мисеа, а противу чије извештачене и блесаве сентименталности Парнас беше као један природан нротест. Парнасовци су се држали увек далеко од народа; они су се намерно одвајали од масе, која им се чинила ниска и сувише буржоаска. И из њихових се редова чуло једном: 0(М рго[апит Vи1диз еЛ агсео, које се може сматрати као још један остатак романтичарске традиције: њихове мржње против свега што је буржоаско. Али био је други, дубљи уз.рок тој подвојености. Уметност Парнаса била је и сувише раФинирана, да би у њој могла уживати широка публика, која у уметности тражи само своје личне иде.је и своја лична осећања, док суштину уметности, оно што је битно у њој: уметнички изражај и поетски облик, она неће и не може никад да разуме. Додуше, Катил Мандес се труди

1 2>. X. Ае ШсагА, Апа4о1е Кгапсе е4 1е Рагпаззе Соп(;етрогат. 1 С. МепЛез, Каррог!; а М. 1е ппшз ^ге (1е 1' 1па(;гисиоп рићНцие.