Prosvetni glasnik

-I

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

511

се, на ирпиер, за Божје Дрвце веровало да „изазива силну л,убавну поцуду", дошло је од оиојнога мириса те биљке. Тако је и босиљак ностао симболом љубавничкога односа још у Индијанаца. У красном члаику о бору писац је у напомени на нримеру рускога иесника Алексија Толстоја, који је наредио да га не сахрањују у металном сандуку, лепо илустровао жељу „да п у смрти у непосредном додиру остане с биљним светом". Таких се цримера може навести и впше, а нама се чини најизразитијим онај који даје прослављони италијански песник Кардући у сонету „Разговор са дрвећем". где изјављује жељу да се сахрани у ковчегу од јеловине, што је и извршено. У осталом наш је заслужни др. Ј. Панчић сахрањен, до властитој жељи, у сандуку од оморике. Ппшчево мишљење о томе да је буника оно што се у несми зове бенђелуком биљем, од кога се опијају јунаци, иотребује у најмању руку, јаких доказа; ми, пак. не бисмо могли на њ пристати. Рекли бисмо да се Вуков Рјечник тамо где је говор о јаблапу изражава одређеније но што налазимо у овој књизи. Код измирне бисмо наиоменулн, да тежак мирис пзмирне и тамјана нема у себп ничега ссксуалнога, те ће и то бити један од узрока што се у цркви употребљава. Налазимо да је липа давала много захвалнију и обилатпју грађу за објашњење питања која су у вези с општпм поштовањом липе у свих Словена. А таком је говору нрвенствено место у митологпји сриског и словенског биља. Ллпе писац није нревидео, алп нам се чини да оно што је о њој речено није довољно. Наводећи чубар, писац вели: „А најиосле, што је прослављенн наш песник Сима Милутиновић Сарајлија уцотребио чубар у своме псевдонпму „Чубро Чојковић", то ће бити очити знак да му је чубар био једна од најмилијих биљака". Ова нам је пишчева напомена веома мила и драга. јер смо п сами пашли разлога тако протумачити псеудонпм нашега песника, о чему ће бити пособнога говора у другој прилици. Други, много краћи, део садржи „Кратак преглед нразновања годишњих времена код нас Срба", гдс је своје врсте покушај да се среди грађа за митолошки килендар нашега народа. Може се рећи да нема науке која очарава више иего ово истраживање жишке давно минулога живота, жишке која под поиелом још тиња, н ако обичан посматралац свакодневнога живота народног и не слути шта све скрива тај живот. Шта више у већини случајева и они који таким животом живе не знају пи значаја ни нравог узрока многим ностунцима својим. И баш је та тајанственост и учинила те су такке животне павике преживеле многе кризе у развоју народнога духа, а дуго време употребл.авања сродило их је са бићем народним толико, да се данас не могу замислити ни оне без народа ни народ без њих. Међу тим ни на једну одлику црастарог народног живота није хришћанска црква ударала толико колико се паштила да одузме поштовање старим празницима и светковинама и да их претрпа заборавом. Римокатоличка је црква у том погледу измакла недостижно напред од цркве источноправославне. Као што има иримера да су код нашега народа западне цркве потуранп религиозни текстови под мелодије народних песама. да би се и на тај начин сузбила садржина веселих и љубавних песама — тако се и хришћански календар приближно поклапао са старпм митолошким календаром, са чега су усиомене на старе иразнике врло много иотамнеле а неке