Prosvetni glasnik

892

ПРОСВЕТНП ГЛАСННК

схватити као продукте наше културе, које су се лагано и поступно развиле из (првобитних) праигара и игара старог народног живота а порекло им је већином у дворском и друштвеном животу. Често се дешавало да су народне игре са летњих светковина на дивадама утанчавади на двору и украшавади, и тако извртали и премазивали те су се тако враћале у народни живот где су их неговали као дворске и друштвене игре. Разуме се да су разна времена и погдеди игру тако мењали да размак између друштвене игре и првобитне народне игре чини бескрајан и мост између њих срушен. У друштвене игре убрајамо све оне игре које се у друштву играју, а које наша деца уче на часовима учитеља играња и балета. Према друштвеном игрању стојимо сасвим друкчије него према играма. Ми смо мислиди да оне друштвене игре- које ми негујемо морају учити и наша деца као знак напредне културе. Нисмо штедели ни времена ни труда ни средства и слали смо децу на часове играња, где су с муком учила поклоне, кораке, па онда валцер, полку, рајнлендер, тиролку, Франсези. Нарочито су биле уважене игре пренесене из туђих земаља као франсез и кадрил. Често није био довољан један курс код учитеља играња већ се мора узети и други па и трећи и нама се не досади; јер' играти се мора знати и хоћо да се зна, најзад шта би се друго и радило у нашем културном животу и на нашим културним светковинама. И та културна игра захтевала је увек ту негу, по моме мишљењу прекомерпу негу, којој никако нема места у дечјем животу исто тако као и нрераном учењу читања и писања, које нас вара о прераној зрелости и мудрости дечјој — док је то у ствари само лажна сујета родитеља и васпитача. Ако погледом упоредимо игру уз песму и друштвено играње, видећемо да се ова нрва и поред незнатне неге, чак презирања које су јој често показивали васпитачки кругови, преносида с детета на дете, што није случај с друштвеним играњем и поред свега неговања његова. Она је у сравњењу са игром уз песму ливадским цвећем, чедо културе, цвет вештачки, из стаклене баште. Дечја игра пружа деци поред музике, мелодије и приповедни текст. Речи изискују покрет и побуђују на заједничку игру. Овде се гради мост, тамо се плете плот, онамо вештица омађијала трнову ружу, тамо се опет зечић сатерује у јаму. Ту дечја машта има полета и стварачке хране као и пространо поље; то јамачно и јесте узрок што деца те игре увек траже и воле. Н>има је играње по музици каквог валцера нешто много апстрактније, нешто што дечјој Фантазији не пружа ничега. Из свега тога закључујемо: колико год је игра дечјој природи пријатна и вредна да је пазимо и негујемо, утолико мало пристаје друштвено играње у дечји живот те не само да је излишно већ и из основа погрешно кад децу од 8 година или чак и пре шаљемо на часове друштвеног играња.