Prosvetni glasnik

гимиаетика и она ће се иање противити г&егову укусу, јер ће му она нудити предмете још нелишене сваке боје и свакога живота. Има једио на гато се жади цео свет. То .је што неки научници и неки ипжењери не знају да искажу своје мисли јасним и тачним језиком. То је оно што сс називало у нас кризом Францускога језика и оно што се без еумње назива у вас кризом немачкога јесика. Није се оклевало окривљивати за ово незгодио стање слабу хуманистичну књижевну наставу. Сви људи не могу бити велики писци и вештаци на перу ; слика, боја сгила, нагласци у речитости и срећни изнадасци речи могу им недостајати и они могу бити без њих. Али је свима потребно да буду јасни и да не замарају читаоца. Најдуховитије мисли остаћс некорисне, ако не можете учинити то, да их разумеју они што су око вас. Њутон би, пренесен изненада у Хину, умро непознат и не би могпо довршити своје дело, јер Хинези не разумеју енглески језик. а свакога дана, то заиста треба рећи, излазе научне расправе, које су може бити узвишене, али 'ки нећемо о њима знати никад ништа, јер су писане језиком, који је сличан хипеском језику. Многи л>уди од посла жале се што добивају од својих инжењера извештаје написане истим (хинеским) језиком. Има, као што је то напоменуо скоро госи. Лешателије, један скун врло простих правила, која је довољно употребити, али их треба употребити, ако човек хоће да буде уверен да ће га други разумети. Потребно је особито навићи се сређивати своју мисао и не почињати њено разрађивање, док се није утврдила једна основа и треба се навићи не настављати то разрађивање своје мисли без ове основе. Ова основа треба да је логична и да се чини таква не само оном, који је њу смислио, већ и свима његовим читаоцима. Чини се да је ту само реч о сасвим спољашњој тачности; стало је до тога да се пише на начин разумљив, као што је стало и до •гога да се има читак рукопис. Ако не знаш читко писати, твоје најбоље мисли измаћи ће се оном којем пишеш, јер ће се он одрећи тога да чита твој неразговетан руконис. А међутим даје се вештини лепога писања само з-начај другога реда; има врло великих људи који пишу „сврачје ноге/; они не морају писати разговетно, ако узму секретара. Зар се не би могло радитћ тако исто у овом што се тиче стила. Духовит човек био би тај. који би само мислио, а поред њега био би један скроман мањи чиновник, један писар, који би те његове велике мисли исказивао језиком разумљивим осредњим људима. Ах, али не! „Стил, то је сам човек", рекао је Бифон ; ако је стил непотпун, онда је и човек непотпун; добро писати то је добро мислити; и ако се хоће да пише с помоћу својих помоћника, требаће нх молити и да мисле за нас. Разумљивим језиком треба иисати не •амо зато да нас други разумеју, него и зато да и сами себе добро