Prosvetni glasnik

196

пише, већ и у томе што има.чо приличан број добрих млађих књижевних критичара; а ови га признају за свога учител>а. Међу овима је један од првих и најистакнутијих био Јован Скерлић, који беше брзо високо узлетео, а чији се жнвот, на жалост и српске књижевносги и Академије, страховито брзо угасио. Ја ћу бити слободан да споменем још једно средство које је Г. Богдана Поповића добро послужило у његовоме раду на ширењу правилних појмова о лепој књижевности и другим уметностима. То су његовн говори и разговори о тим предметима. У приватним козеријама оп је,. рекао бих, најрадије слушан, јер је добар говорник, дијалектичар и полемичар. Тада он није ћутљнв, нн сувише закопчан, већ своје мпшљењерадо и лако исказује; те су тако онн који нмају прилике да га слушају имали задовољство и приватно дознавати врло многе лепе и правилне и поучне мисли. Његове „усмене књижевне критике" можда су кашто> одлучније као што обично бнва — но наштампане. али су увек доброномерне и лојалне. Г. Богдан Поповић није личан, не ужива у рушењу стечених репутација, већ и лнчне случајеве уздиже на висину једне теме г чак и проблема. Слушајући са задовољством и коришћу њега и његове сабеседнике, више пута сам зажалио што наши интелектуалци немају редовних интимних скупова, као што их они на западу држе под разним именима и поводима. И својим списима, и университетским и јавним предавањима, па и говорима у ограннченоме кругу слушача, Г. Б. Поповић је учинио, мнслим, да ће се његовим именом обележнти најновија, важна станица на путу српске књижевности. Главни пут наставља је водити правнје п успешније; а уз њега се прокрчише нове стазе ка новим сферама уметности. Специјално у књнжевној критицн, Г. Поповић се може сматратн као реформатор, а у естетичној као иницијатор. До његове појаве опажали су се још таласићи негда у нас једине, класичне, али прилично суве немачке књижевне критике, коју је Светислав Вуловић покушавао да освежи жнвосним духом својим и Бернеовим. Допиралн су још и довољно јаки таласи из великог рускога мора, које беху силно усколебали знаменнти руски мислиоци, руски „нови људи'% на које су нас упућнвали нашн „новн људи" Живојин Жујовић н Светозар Марковнћ, п којима се одушевљавала србијанска ђачка омладпна мога наранјтаја. Нашн узори књижевннх критнчара били су: дубокомислени и слободоумнн књижевник и филозоф Доброљубов, страснн и лепоречиви Бплински, гласовити популаризатор свију нових наука Писарев. Изнад њих свију лебдела нам је слика Чернишевског, који нам је бно толико мио и драг да смо за његово избављење нз Сибира и овде из Београда бнли предузели неке кораке, а један се од нас беше чак и у Сибир упутно ради тога. Чаробан утицај на нашу омладнну имали су онда они руски