Prosvetni glasnik

Један „Психолошки" Естетички Систем 403

још једним важним мотивом, са мотивом форме, који је у вези са свим оним што смо рекли поводом нагона израза осећања. Овде је пак важно поменути један антагонизам који влада између мотива приказа и мотива израза. Њега Мојман овако дефинише: Жеља да се доживљено изрази једном одређеном уметничком формом стоји у опреци, својом општом тенденцијом, са нагоном израза осећања, јер га ограничава и спречава. То значи: у уметности ми имамо два супротна мотива: мотив израза и мотив форме. И, према томе који мотив надвлада од та два, ми имамо и различне карактере у уметности. Такво схватање та два мотива, по Мојману, врло је важно за схватање модерне уметности. Кад се тај однос оба мотива посматра под конкретним околностима уметничке делатности, добијају се ови закључци: Уметност не може све да изрази, јер то не допуштају њена средства; приказивање доживљенога уметничким делом доводи до овог другог ограничења: специјална форма за коју се уметник реши, јер свака уметничка форма има своје сопствене законе којима се уметник мора да потчини; и, најзад, ово друго ограничење доводи до трећега; свака уметничка форма има своју естетичку врсту (трагичну, комичну, и тако даље) која, такође, чини једну врсту ограничења нагону израза. Та супротност та два мотива осећа се не само на уметности, него и на уметнику. Рихард ВагНер је најбољи пример за то. У развићу његове уметности осећа се тај конфликт. Традиционалне музичке форме на које је наишао када се први пут. појавио и тежња да се он лично изрази, као и целокупни конфликт та два мотива у свима својим врстама, лепо илуструје тај антагонизам. С те исте тачке гледишта може да се посматра и целокупна данашња уметност. Мотив израза је све прегнуће нових уметничких генерација да се изразе ван владајућих форми; то је један, у основи, творачки и стваралачки принцип који и чини да се уметност развија. Али, за њега, Мојман нема речи које он заслужује. У главном, Мојман цени други крак тог антагонизма; мотив форме, конзервативни и задржавајући мотив. Та његова симпатија према мотиву форме, види се у самом излагању модерне уметности. Мало даље, ми ћемо дати критику Мојманове теорије. Сада, нека нам је допуштено да је изложимо до краја. Развијајући даље идеју о антагонизму та два мотива, он, допушта три могућности његових односа. Прва могућност, то је идеални случај у коме се, у једном уметничком правцу, та два мотива складно сједињују. Ту тенденцију Мојман види у класичној уметности. Друга могућност је надмоћност мотива форме над мотивом израза. Кад је тај случај, уметност иде ка маниру. Трећа могућност је надмоћност мотива. израза над мотивом форме. Кад је тај случај, уметност иде ка субјективизму, и прети да постане бесформна. Овај трећи случај карактеристичан је за модерну уметност. По Мојману, мотив израза има две сасвим различке тенденције: једну позитивну и једну негативну. Позитивна значи повећавање и повишивање изразног средства; негативна значи раз26 -