Prosvetni glasnik

406

Просветни Гласник

је случај код Мојмана, даје једна нестваралачка анализа која је солидна и трезвена, али која ни мало не решава проблем. Као прави естетичар „одоздо", као експерименталист, Мојман је ушао само са једним јединим оружјем у борбу са проблемом, — ушао је са анализом. Али она је и сувише недовољна. Анализа је потребна само као претходни посао. После н>е треба да дође један синтетичар и интуитивист да да решење. Мојман то није био. Његов проблем уметничкога стварања остаје једна савесна, трезвена и свестрана дискрипција бивања и дешавања уметничкога стварања. После тога, критику изазива и Мојманова критика Естетике која уметност своди на израз. Пре свега, није тачно постављена теза Естетике као „науке израза"; њихова се теорија, као што то Мојман хоће, не може свести на формулу: „Уметност је израз". Та теорија, пре свега, није нова, како је то Мојман схвата, осудивши, уз њу, и све новије импресионистичке и експресионистичке правце у књижевности, сликарству, вајарству и музици. Ми њу налазимо још код талијанског естетичара де Санктиса и француског естетичара Е. Верона. Они су још уметност дефинисали као израз, узимајући да уметност резултира из човечјег организма, и да се развија из говора. Данас су на свој начин, ту теорију примили Кроће и Бергсон; чак и Јонас Кон (А1!§етеше АзШе1Јк. Еејрг^. 1901.), који налази, такође, да се лепо, у ужем смислу, јавља тамо где се „израз јавља у облику". Дакле, та теорија, прво, није нова. Друго, она није тачно изведена. Да то докажемо довољно је да нешто наведемо из Кроћеа, који је најизразитији репрезентант те теорије. Главне су црте његове теорије ово: Интуитивно сазнање је сазнање које даје израз, и оно је аутономно, независно од функција разума; интуиција или представа разликује се од онога што ми осећамо или трпимо, од сенсориума, од психичке материје као форме, и ша форма то је израз; интуитивно сазнати значи дати израз, и ништа више. Из тога изводи се идентитет уметности и интуитивнога сазнања, и дефиниција да је уметност израз утисака, то јест експресија импресије. Идући даље, долази се до закључка да експресија наставља импресију, и, нарочито, долази се до једне допуне схватања експресије, и та допуна, по којој се експресија сматра као духовна делатност, то је недељивост уметничкога дела. „Сваки израз ]е једновремени израз". Делатност се састоји у стапању импресија у једну органску целину. На тај начин, Естетика је „наука израза", како стоји у самом наслову Кроћеове књиге, али израза који је испао за руком, који је успео, у чему лежи и Кроћеова дефиниција Лепога. Кад се све сведе, добијају се ове четири фазе естетичке продукције: 1°, импресије; 2°, експресија или естетичко-духовна синтеза; 3° психичко наличје експресије (естетичко-задовољство); и, 4°, физичко наличје психичког организма (тонови, звуци, покрети, и тако даље). Тежиште целога проблема, како га Кроће замишља, лежи, наравно, у екс-