Prosvetni glasnik

408

Просветни Гласник

се експресије свих уметничких грана (архитектура, вајарство, сликарство, плес, поезија и музика) поделе, дошло би се до једног смешног конгломерата. Цео је проблем, данас, сведен на једну недељиву целину, и врло је правилно и тачно сведен. Мојманова анализа показује само негативне особине једне, иначе, врло плодоносне методе. Јер без анализе се не може; али, само са анализом, такође се не може. Подвојивши тако цео проблем на мотив израза и мотив форме, и нагласивши њихов антагонизам, Мојман улази у целокупну уметност, и даје судове који су нам познати. Као што смо већ нагласили, постоје три могућности односа та два мотива: први је однос склад та два мотива, и он се види у класичној уметности; други је надмоћност мотива форме над мотивом израза, и тај однос води маниру; трећи је надмоћност мотива израза над мотивом форме, и тај је трећи случај карактеристичин. за модерну уметност. Нас занима тај трећи однос и, ако се не слажемо са двојењем на два мотива, узевши у извесну одбрану модерну уметност, хоћемо о њему да говоримо. Тај трећи однос, по Мојману, води субјективизму и уметност чини безформном. Модерна уметност, са своје две тенденције, хоће да повећа и повиси изразна средства и да се разреши уметничких форми, и то су основи свих модерних покрета који се зову: импресионизам, симболизам, футуризам и експресионизам. — И ако се ми, у многоме, не слажемо са неким новим уметничким струјама, ми их морамо узети у одбрану од Мојманових примедаба. Целокупна данашња уметност, опште говорећи, представља једну припремну периоду за уметничку етапу која ће доћи. Сва прегнућа читавих генерација од последње четврти прошлога века до данас, управљена су на то да се да једно ново уметничко гледиште. Дубоко и велико класичарско Ја рекло је своје последње речи у свима уметничким гранама. Велики и стваралачки закон ритма који, парциелно, свакога века показује своја мања пењања и спуштања, сваких неколико векова, прави битна и основна нењања и спуштања, и мења целу уметничку психу. Свака од тих огромних пирамида, од тих гигантских трофеја, значили су по један скоро засебан уметнички свет. Једна таква пирамида била је огромна асирско-мисирска уметност која значи једну расну експресију; слична њој, била је и браманско-буданска. Друга једна, и велика, била је грчко-романска експресија која је, са својим изданцима, дошла до наших дана. Први су дали Кеопсову пирамиду, Хиксос-сфинге, статуу једне старе жене која се налази у Флоренцији, обелиске и, под Аменофисом III, џиновске храмове код Луксора и Карнака; обелиске, асирске портале, пагоде, Веде... Други су дали све што се да видети на атинскоме Акропољу и римском форуму, Милоску Венеру, Фидију, Пракситела, Омира и Софокла, и цео Ренесанс као велики одјек те експресије. То су две огромне јасне експресије, да не поменемо и неке мање а ипак самосталне које су стваране у Европи током последњих сто година