Prosvetni glasnik

Један „Психолошки" Естетички Систем

409

У последње време, као синтезе тих малих европских покрета, и уз то, са једним још недефинисаним и незнаним стремљењем ка новој експресији, јавља се на све стране једна нова струја, по свима уметничким *гранама, која хоће нову експресију. На свима странама је права анархија. — Ломе се, или мењају, они проширују форме, или се сасвим одбацују. С говорном експресијом је то исто. Дошли су „интегралисти", „верлибристи" и, најзад, „речи у слободи". Сем тога, експресије су почеле да се мешају и везују. Откако је опера дошла да, с успехом, веже разне експресије једне иокрај и поред других, дошли су уметници да разне експресије замене једну другом. Нарочито, дошли су да, експресијама једне уметности, изражавају импресије сасвим друге уметности. Талијански вајар Росо хоће, средствима пластике, да изрази фигуру која је под сунцем, хоће сликарство. Ходлер, сликарством и фигуром, изражава своје тектонско осећање; Шрекер, музиком, изражава драму; Арно Холц, поезијом, музику, Рита Сакето, игром, симфонију, а тако звана метахорија, игром, поезију. Још Бодлер је, као што је познато, говорио да се „у боји налазе хармоније, мелодије и контрапункта". а Бодлер није био макар ко. Познати сликар Енгр говорио је својим ученицима: „Кад бих вас све могао да учиним музикалним, то бисте, онда, много добили као сликари". Гоген је говорио да сликарство улази у једну, сасвим музичку етаиу. У својим Дневницима, и Делакроа често доводи у везу број и тон. Дошло је до тога да се самогласницима придавале боје; сетите се познатога стиха Артура Рембоа („А је црно, е бело, и црвено..."). То је тако звано „бојадисано чувење", које је јот Август Вилхелм Шлегел изразио, само је код њега а црвено, о пурпурно, и небески плаво... Идући. тако дошло се и до „играчака". Неки Кастел је хтео да конструишеј „клавир боја којим би се свирале мелодије за очи (Сћаг1ез Вои§тег РћПозорте с!е 1а тиз1це (ВЉНоШецие с!е 1а рћНозорте сотетрогате). Рат, 1866. Р. 5). — Па онда, и сем тога, са свих страна света, донеле се извесне, за наш укус, егзотичне или примитивне експресије, и почеле примењивати. У сликарству се тај нео-примитивизам најбоље види. Извесне ствари код експресиониста подсећају на оне слике по зидовима аустралијских пећина које Ернст Гросе помиње у својим Почецима Умешности (Егпб* Огоззе, Атап§е с!ег Кипзћ Рге1ћиг§ 1. В. ипс! ћефгј§, 1894. 8. 158—164). Уводи се, тако исто, у скулптури, извесна стилизација која нам долази из старе Азије и која није неуметничка. Зар у генијалној стилизацији Мештровићевој нема оне египћанско-асирске дивне стилизације коју налазимо у ба-рељефу који представља краља Саргона између две војсковође (париски Лувр)? — На све стране, дакле, види се једно енергично стремљење да се напусти једна експресија, и дође до једне нове. Уметници који сада раде, претече су те нове експресије, и као сви који први дођу, изгледају да апсолутно не знају шта хоће. Тако су, у осталом, дочекиване и много мање револуционарне експресије него