Prosvetni glasnik

Стојан Новаковић

употребу, до овога доћи. Говорећи о Миклошићевим, Даничићевим и Јагићевим граматичким радовима, Новаковић примећује: „Свима овим радовима давала је правац сувремена наука о језику. Стога су они пошли аналитичким и чисто лингвистичким путем, узимљући облике језика стално у самом њиховом засебном унутрашњем животу, а захватајући врло мало у оне стране језика, које га везују с логиком и стилом. Стога је нова наука постигла врло лепих резултата за науку, али по правцу своме ни)е још колико би потребно било послужила практичним потребама самога народа и његовог књижевног језика" (Глас X, 34). То вреди у потпуности и за школску граматику, која, и ако мора водити рачуна о научној тачности, мора дати пре свега ону живу страну књижевног језика по којој се он одређује у садашњости. То, међутим, у довољној мери нису давале ни граматике Новаковићеве, нити дају друге школске граматике у нас. Новаковић се старао, у главноме, да популарише у гимназији онај граматички материал који је находио у научним делима свога времена; где није било научних пространих расправа, ту је Новаковић ишао самостално, дајући у нацрту смисао појединих граматичких одељака. Ја мислим да су те партије Новаковићеве боље него оне где се држао научне литературе; најслабији му је П-ги део граматике (основе), затим долазе облици, па тек онда синтакса и гласови. У колико је где било мање материала, укарареног у формалне категорије, у толико је тај део граматике прегледнији и јаснији код Новаковића; зато је Наука о гласовима боља од Синшаксе, а Синшакса од осталих. То је дошло отуда што је Новаковић, ослањајући се на примитивну систематику тадашње науке, био у пуној зависности од ње. Али оно што је било потребно да он да на првом месту, да помири недовршена још научна испитивања свога времена и потребе синтетичног, промењеног изношења особина и закона нашег језика за школу, он то није дао. Они који су за њим дошли, поглавито су друкчије распоређивали материал, находећи се од Новаковића у толико бољем положају што им је он у схватању извесних категорија, у утврђивању школске терминологије, већ био утро пут. Неки су вештије грунисали материал, други су уносили обилатију грађу, попуњујући је из дела Даничићевих и Вукових; али је свугде остао исти тип аналитичког изношења, толико штурог у многим случајевима према намени тих књига. Према томе Новаковића не можемо осудити због тога што се није јавио као реформатор наше школске граматике, јер њена реформа тражила је више самосталности у пословима ове врсте него што је он имао. После њега наша се школска граматика ослободила од историског елемента, сасвим непотребног и неразумљивог у граматикама Новаковићевим; она се такође ослободила и од сувишног обиља материала који, запремајући много места у школским књигама, не даје много ђацима.