Prosvetni glasnik

412

Просветни Гласник

били онако потанко описани као што је учинио Даничић са падежима, него када и цео тај материал буде проучен на савременој основи. Међутим, у Новаковићево време није било проучено ни једно ни друго; зато је његова Синшакса књига општег садржаја, где су у скици дате синтактичне категорије, и где се оне разматрају у најопштијим потезима. Тако су рађени и остали делови Новаковићеве Граматике. Узмимо на пр. Науку о основама. Ту је Новаковић имао велико дело Даничићево Основе српскога или хрватскога језика (Београд, 1876) и Уег^Мсћепс1е 81атт1)Шип^з1ећге с1ег 81а\>1зсћеп 8ргасћеп Ф. Миклошића (Беч, 1875), и он, заиста, на 1~ом издању ставља да је по њима радио своју књигу, „по Ф. Миклошићу и Ђ. Даничићу". Ту је он имао простран материал, какав је желео за синтаксу, и питање је како га је употребио за школску књигу, или, другим речима, како се такав материал могао употребити за тај циљ. Новаковић даје извод из њихових дела и покушава да га учини ■ разумљивим ученицима; али извод из њихових дела, ма како био вешто састављен, не може бити разумљив ученицима и не може им дати праве користи. Даничић је у Основама дао готово механичку класификацију целокупног материјала; Миклошић је под истим наставцима дао примере из различних словенских језика. Оба су дела, ма како била примитивна по замисли, била од користи за даље испитиваче, јер су им давале могућност да дођу до материала; али то није потребно ђацима. 8а ђаке српских или хрватских школа било је потребно нешто сасвим друго. За њих је потребно било да уђу у језичку творницу савременог језика, да познају дух нових образовања и смисао старих; да знају које су категорије у живој употреби, а које нису. Њих се не тиче на које се прасловенске наставке своде који гласови, већ како се могу градити нови облици, нове сложенице, који јссмисао њихов, какво је значење њихово. Они треба да познају савремени живот књижевног језика у пресеку, ако се може тако рећи, и да знају да се користе његовим особинама, а не да знају колико има наставака који немају никаквог одређеног значења у нашем језику, и т. д. Из овога излази да је сасвим друкчији материал и друкчија обрада била потребна за школски уџбеник, а не оно што су пружали М икло_ шић и Даничић. Они су давали анализу појава, грубу, примитивну, онакву каква је одговарала тадашњем стању науке; школска књига пак имала је да да практична правила у којима би се садржавао дух тих образовања. Тако би она била корисна за ђаке, потоње грађане, који се све више удаљавају од несвеснога стварања у језику и имају посла са потребама књижевног језика и културног живота. Новаковић, који је имао талента да осети ове ствари, морао је најзад, издајући годинама своју граматику и подешавајући је за школску