Prosvetni glasnik, Oct 01, 1921, page 31

Наше Школско Питање

591

интерес на ма којем објекту школскога рада. Не треба при том заборавити да би овако „необлигатне" дужности задавале више труда и одузимале више времена него садашње „облигатне" дужности. Много се верује, и оправдано, да се на савесном раду у који човек улаже све своје снаге и способности, негује и несумњиво показује идеалистичко расположење у човеку. Не вреди говорити о љубави према отаџбини, ако је ученик не осети на савесном и поштеном раду учитељеву; не вреди говорити о лепоти, ако ученик не види како се она ствара и не учи се и сам да је ствара. Идеја у раду и жршви осваја и побеђује. Не вреди говорити о моралу, него га вршити и навикавати дете при сваком послу на испуњавање дужности и неговање темељитости. Идеализам није лепа и заносна реч, није у моралној предици и „сјајним" примерима; он је у првом реду еманација сваке ваљане и савесне наставе, љубави за дужност и улагања свих снага за неку добру, ма како обичну, ствар. Практични материјализам значи уживање живота о малој или никаквој муци, енергији и труду, о слабој и бедној савести. И за етичко васпитање је, дакле, рад прва погодба; рад етизира и посвећује човека. Образовање карактера, вели Озћ^аМ, није ништа друго него развијање социјалних својстава. Он мисли да је процес социјализирања сразмерно позна добит човечанства, и да социјални рад још није постао инстинктивним, а кад то постане, честим (васпитним) утицајима, да ће социјално оријентиране радње бити право уживање за човека 1 ). Од заједнице рада неће бити бољег васпитног медија за развијање социјалних својстава. Како је баш ручни рад основа и праве науке и праве уметности, са поља рада прелази се врло лако на поље уметности. Васпитна вредност уметности не сме се у школи никако превидети, јер је она поред религије битни елеменат чуственог живота човекова. Уметност је лепота, а религија је љубав, па као што се естетско васпитање мора вршити на раду (моделирање, цртање, музика), тако се и религиозно васпитање мора вршити на делу. За социјално-етичко васпитање, којему ће религија увек давати најјачу потпору, мора се у школи такође створити реална подлога, у организацији ђачкога друштва своје иницијативе, у владавини која учи како се самим собом влада, тако да лично право и воља никад не долази у колизију са социалном дужношћу. У таквој организацији најбоље се види и осећа шта значи ауторитет закона, власти и старешинства, и да без ауторитета ни једна заједница, институција ни друштво не може опстати. Ово тим више морамо нагласити, што живимо у времену обарања ауторитета, на погрешној претпоставци да је ауторитет историјска категорија; носиоци ауторитета нестају, али со-

') Епег^еИзсће СгипсИа^еп (1ег КиИитГазепзсћаД, 1909, стр. 180.