Prosvetni glasnik

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

135

више од примера и практичних покушаја него од теорије 1 )- Али зато он ипак у излагању своје педагогике полази од поставака и додирује проблеме који се без пречишћеног филозофског схватања не могу успешно употребити ни за правдање практичних покушаја, а још мање за сагласно, систематско оснивање једне нове педагошке теорије. То ће нам из даљег излагања постати очевидно. Да би дошао до васпитнога циља, К. полази од појма државе. У држави, која у својим циљевима и уређењима објективира моралну мисао, види он највише сиољно морално добро, а оно је претпоставка за то да појединац може да доспе до највишег унутрашњег моралног добра, до исправног убеђења (Оезшпип^) морално слободне личности. У остварењу тога државног идеала налази сваки појединац не само лепо и достојно занимање него и драгоцену прилику за сопствено морално усавршавање. Овом схватању, по мишљењу К., није на путу чињеница да су данашње државе још врло далеко од тога идеала, да су оне каткад чак и сметња за развитак унутрашње слободе, да силом снабдевена држава изгледа појединцу пре као највише зло него као највише добро. Он подсећа притом да је и тако одличан човек као што је Јакоћ ВигскћагсЛ: могао рећи : „Апсолутно зло је држава". На питање да ли тако мора и да буде, одговара К. да ми непрестано гледамо како људи стварају нове, боље државне облике на развалинама старих или одвојено од ових, верујући да се на тај начин приближавају државном идеалу, како нам га „чист ум као огњиште моралне слободе и унутрашњег и спољашњег благостања појединаца износи пред очи" 2 ). Из испитивања научне етике мисли К. да може поред све непоузданости многих њених резултата да извуче један утврђени закључак, наиме да је „највише и најсавршеније спољашње морално добро она друштвена организација која сваком појединцу може да да све оно што је за њега због његове унитарне природе морално добро". И пошто је човек према својој духовној природи наклоњен постављању смерова у чијем остварењу, одн. тежњи за остварењем, пролази човечји живот, то је за К. поменута друштвена организација највиши општи смер. Добро схваћени смерови појединаца садрже се у општем смеру заједнице, у колико ова може да буде означена као највише добро. Неодобравање на које његово гледиште наилази, долази по К. од неспоразума који се састоји у томе што се мисли да он васпитање не ставља у службу означеног највишег спољнег добра ради његовог остварења у датој држави, него да оно има по њему да слепо служи једном одређеном, трајно учвршћеном државном организму.

Ј ) Сравнп, нпр., предговор у његовој књизи Иег Ве^пЈ/ с!ег $таа 1$ 6 иг§ег1 (сћеп Етећапју, стр. V, Теићпег, 1919. 2 ) Ве§л/// Аег АгђеШзсћик, Теићпег, 1917, стр, 3.