Prosvetni glasnik

136

Просветнн Гласник

У тежњи да ову нејасност уклони, чини К., поред већ учињене претпоставке да је морална заједница пајвише спољно морално добро човеково, још и једну другу: дата држава креће се у толико више у правцу идеалие моралне заједнице, у колико се више помоћу васпитања шири сазнање да су највише унутрашње и највише спољашње морално добро наизменично условљена, и у колико се више на основу тог сазиања све васпитне мере управљају према етичком појму о држави. На основу тих претпоставака може данашња држава да одређује смер и задатак јавних школа према својем смеру и својим задацима. А смер је данашње државе по К. двојак: егоистички (брига за спољашњу и унутрашњу безбедност и физичко и духовно благостање својих грађана) и алтруистички (постепено увођење царства хуманости у човечјем друштву). Неодрасле генерације треба васпитати тако да служе томе двоструком смеру. На тај начин се по мишљељу К. васпитању не поставља један утилитаристички циљ, већ етички у пуној мери. Називајући човека, који датој држави служи увек према њеном реченом двоструком задатку, уиоШребљивим државним грађанином , означава К. смер јавних школа и свега васпитања укратко: васпитати употребљиве државне грађане. У овој формули гледа он целокупан смер. У даљој обради његовој долази К. до осталих оправданих задатака васпитања и до школске организације, коју он обухвата појмом „школе рада". Јер нико у држави не може бити употребљиви грађанин ко не врши ма какву функцију у њој, ма какав рад од непосредног или посредног добра по државни смер. Према овоме први је захтев од сваког појединца да буде оспособљен и расположен за известан рад у држави, другим речима, ма за какав позив који непосредно или посредно потпомаже државни смер. Из тога произлази и најпримитивнији задатак јавне школе: да поједине васпитанике спреми за доцнији позив. То још није морални задатак. али је основна погодба за постављање моралних задатака. Други је захтев од школе да појединце навикне да свој позив не сматрају само као потребу за своје лично физичко и морално одржање, него да га врше и према "интересима уређене државне заједнице. Увек је могућно да се код неодраслих генерација развије свест да је рад сваког позива потребан с гледишта целине и да се са примањем једног позива прима и дужност да се он по могућности најбоље врши. Трећи и највиши задатак јавне школе састоји се у томе дау васпитанику развије наклоност и снагу да, поред позива и помоћу њега, као и старањем око свога ја, око усавршавања своје особите личне вредности, допринесе свој део, те да развитак дате државе иде у правцу идеала једне моралне заједнице. „Јер идеал моралне заједнице постоји тек у хармонијској вези морално слободних личности, које у својим многоструким разликама једна другу допуњују и носе".