Prosvetni glasnik

0

184

Просветни Гласник

онима који су их оспоравали и држали се другог мишљења; с друге стране, дакле, упоређујући их са таштином, нетрпељивошћу, често чак и дрскошћу, која је тако карактеристична по каквог недоученог помоћника и у опште неталентованог незналице. Односно тешког педагошког рада, навикавања деце ка поштовању туђих мишљења и веровања (наравно часних и искрених), и школи и васпитачима неопходно је потребно уношење једнога низа нових измена у обичну атмосферу школског живота. Пре свега, мени се чини да треба уклонити све оно што у очима ђака изгледа као непоштовање њихових права, њихових жеља и мишљења од стране самих васпитача. Нека буду по дечјој вољи суђења и жеље често и неосноване, наивне и невероватне (да ли другојаче и може бити?), али свеједно — никада се не сме над ученицима смејати, глумити; никада се не смеју они стварати предметом подсмеха и забаве за цео разред осталих другова. Школа мора одлучно да се одрекне мишљења и погледа старог школског система, који сматра да ученици не смеју, у опште, имати својих назора, расуђивања и својих наклоности. Претпоставља се да су деца дужна само да слушају и на све да гледају очима својих старијих и претпостављених. Свака слободна, самостална мисао младога бића сматра се дрскошћу, нарушавањем школске дисциплине, те се одлучно подвргава осуди. Ово, разуме се, није могло да васпита у ученицима осећање поштовања туђег мишљења. Наравно, и од овога се савремена школа мора одрећи. Слобода мисли, самосталност расуђивања код ученика, морају се на сваки начин законски признати као жељени и корисни. Само, понашајући се и односећи се с пуно поштовања ка друштвеном животу, ка мишљењима и чак вољи ученика, ми можемо створити у школи здраву средину у којој ће озбиљан педагог бити у могућности да са успехом ради на развијању и васпитању ученика у трпељивости и уважавању туђих мишљења, тих драгоцених (али још ретких) својстава правих друштвених и државних радника. Ја немам циљ да сад разлажем и пребрајам све главније основе савременог друштвеног живота, већ само да скренем пажњу педагога и васпитача младежи на то да је већ крајње време усредсредити главну пажњу на друштвено морално васпитање, на моралну спрему младежи за предстојећи јој посао. Истина и да лична активност ученика стоји овде на првом месту, али и та мера активности не покреће се и не успева сама од себе. Овде је могућан, а извесно и потребан, активни, зналачки, по плану изведен педагошки рад. Морално васпитна питања, у нашим европским школама, налазе се већ одавна у запуштеном стању, и зато је време да се то измени. Зашто школа стварно мора имати у виду само умно развијање, игноришући не мање (по моме, мишљењу и више) важно морално васпитање?