Prosvetni glasnik

258

Просветни Гласник

ронич). Наравно да се исто расположење опажало почетком XIX века и у Русији. То није тешко доказати. Један од најугледнијих часописа оног доба, Весник Европе, у годинама 1805 до 1830 г., препуњен је у сваком броју чланцима, подацима и белешкама о различним словенским народима. Истакнутији представници руског културног друштва путују у словенске земље. Један од таквих младих Руса, Александар Тургењев, походио је и Србе у Турској, и то баш за време првог српског устанка. У својим писмима која је слао у Русију, Ал. Тургењев говори о Србима са великим саучешћем: „Ови словенски Спартанци, на срамоту свију хришћанских држава, ево већ четири столећа трпе љуте муке од Турака. Рус, који је с њима везан пореклом и вером, не може посматрати њихово стање без унутрашњег негодовања". Али не само часописи, не само путовања. Да узмемо револуционарне покрете оног доба: у програму њиховом наћи ћемо словенско питање. Год. 1825 било је основано (у Василкову) једно тајно друштво младих официра, коме је био циљ, поред мењања државне форме у Русији — уједињење свију Словена. Друго тајно друштво, о којему ништа тачно не знамо, звало се „Сироти Словени". Али најбољи је доказ за жив интерес према Словенима у Русији почетком XIX века — песништво Пушкина, у коме се осећа свако куцање руског срца. Из свог бављења у јужној Русији, Пушкин је донео приче о херојској борби Срба за ослобођење, те отуд имамо његове песме Сесшра и браћа („Бог ником дужан не остаје"), Карађорђе, Војвода Милош, итд. Песништво Пушкина много је допринело ширењу словенске идеје у Русији, те се званично признање ове идеје огледа у оснивању словенске катедре на руским университетима. Пионери науке о Словенима, Прејс, Бођански, Григорович, Срезневски, путују по словенским крајевима, често пута пешке, и после са университетске катедре шире идеје словенске солидарности. Наравно да од овог доба та идеја није могла више умрети у руском духовном животу. Њу су прихватили и популарисали тако звани словенофили: Хомјаков, Самарин, Кирејевски, браћа Аксакови. Врхунац у развитку ове идеје представља баш оно доба када је о томе питању писао Достојевски; то је била епоха рата Русије за осло■бођење Словена 1876—77 г. * * * Друго што морамо узети у обзир, то су општи погледи Достојевског на свет и живот. Главна је црта ових погледа — вера у Бога и човека. Мефистофел уГетеовом Фаусту тврди можда и тачно да човек, овај ништаван земаљски бог, као какав зрикавац увек скаче у висину, а шада често пута и у блато. Али има право са својег гледишта и Досто-