Prosvetni glasnik

518

Просветни Гласник

му се не мили, час су му опет ускраћивали могућност да оствари што је замислио. Због свега тога се у њему купила горчина и мрзовоља, и он се рано повукао у себе. Постао је особењак. Уклањао се од људи. Већином је ћутао, а кад је говорио, био је једак. Лице му је вазда било тмуро. Сматрали су га за мивантропа, који мрзи до подне на себе, а после подне на цео свет. Но он није био тмур зато што је мрзео свет, већ зато што му је срце патило, јер му љубав није била задовољена. Микел Анђело је до последњег свога часа жарко љубио људе, земљу, сав живот са свим његовим радостима, љубио је — васиону. Међу свим -— иначе разноликим — делима Микел Анђела нема ниједнога које не би било химна радосном животу и сили духовно-лепога човека. Док је био јогп мали, доспео је Микел Анђело у двор флорентиског поглавара Лоренца Медичи и ту је будући геније имао прилике да види најбоља дела старе уметности. У својој дванаестој години нађе Микел Анђело у врту комад мрамора. Потајно истеше од тог мрамора маску фауна, избије јој неколико зуба и закопа је у земљу. Кад су после неколико месеци прекопавали врт, наиђу на тај рад, који је био већ пожутео од лежања под земљом. Предаду га Лоренцу Медичи. Овај сав усхићен сазове све флорентинске уметнике, који се сложе у томе да је та маска дело неког великог старо-грчког уметника. На то деран донесе избијене зубе, положи их на њихово место и тиме увери све да је он радио маску. То је била генијева шала. „Натмурени" Микел Анђело је са тако лепом шалом ушао у свет и стваралачки рад. Први младићски радови тога уметника били су: мраморна статуа Бахус — диван младић са грожђем у једној руци, а са пехаром у другој, затим бронзани барељеф Бишка КенШаура. И једно и друго је славопој људском телу. То је химна снази, силини тела (Кеншаури), и химна лепоти тела (Бахус). Тим радовима се Микел Анђело на гениалан начин одужио својим учитељима, генијима старе, класичне уметности. Њихову тајну, тајну лепоте тела, схватио је он потпуно и примио. Он савршено познаје тело. Кад је тело познао, пошао је Микел Анђело даље. Пошао је новим путовима, да нађе лепоту и силу духа. То двоје хоће он да овапути у својим творевинама. 1499 године је млади уметник Микел Анђело довршио у Риму где се бавио пет година (1496—1501) — своју чувену мраморну групу Р1еГа, која приказује мајку Марију где седи, и држи на рукама тело мртва Христа. Тај рад се налази у храму св. Петра у Риму, а рађен је и у целини и у појединостима тако савршено и таким знањем анатомије, да су са руку, ногу, главе, прстију те групе правили отиске и слали их у све уметничке радионице, да тамо служе као обрасци. Када